Sa ELSA-om na TI

Tokom svih ovih godina kroz ELSA-u su prošli kvalitetni ljudi, oni koji su nam pomogli da ELSA bude danas ono što jeste.
Mi smo odlučili da se osvrnemo na prethodnu godinu i izabrali smo 3 odlazeća člana Upravnog odbora koja su dobar deo studiranja posvetili ELSA-i i ostavili pečat na ovu organizaciju.
U nastavku vam predstavljamo Jovana Karanovića – aktuelnog Predsednika Nadzornog odbora, Isidoru Božić – aktuelnu Potpredsednicu sektora za Seminare i konferencije i Maju Rubin – aktuelnu Potpredsednicu sektora za marketing.
Mi smo im postavili par pitanja.

Jovan Karanović – Predsednik Nadzornog odbora za 2016/2017.

12362758_977771782269254_6541229532874636981_o

  1. Koliko dugo si član ELSA-e?

Član ELSA-e Beograd sam od 2010. godine, kada sam bio na drugoj godini studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Budući da nisam želeo da se tokom studiranja bavim isključivo polaganjem ispita, na sajtu Pravnog fakulteta sam primetio da postoji organizacija pod nazivom ELSA Beograd.

Sećam se da je moja prva ELSA aktivnost na kojoj sam prisustvovao bio skup “Naučna zajednica za budućnost Srbije”, održan u Sava Centru, u organizaciji Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, a u čijoj realizaciji je učestvovala i ELSA Beograd, a istog dana sam i postao član.

  1. Kako je izgledao tvoj put od člana do predsednika nadzornog odbora?

Svoje prve ELSA korake sam napravio u STEP sektoru, gde sam zajedno sa drugim članovima inicirao formiranje radne grupe za kontaktiranje potencijalnih praksodavaca, budući da su se do tada stručne prakse organizovale isključivo putem ličnih kontakata članova ELSA-e Beograd. Budući da u tom trenutku nisam imao gotovo nikakve kontakte sa pravnicima koji bi bili u prilici da za članove ELSA-e omoguće pohađanje stručnih praksi, a žarko želeći da na neki način doprinesem radu organizacije, uz prethodnu saglasnost tadašnje potpredsednice ELSA-e Beograd zadužene za STEP sektor, formirao sam prvu radnu grupu koja se bavila pronalaženjem stručnih praksi za studente i studentkinje, a ista se i danas poznat primenjuje kao glavni mehanizam rada STEP sektora. Ovaj korak je doneo i prve rezultate te smo te godine uspeli da obezbedimo prakse za studente u advokatskim kancelarijama, te su i moj trud, zalaganje i kreativnost u radu prepoznati. Ubrzo nakon toga sam postao punopravni član organizacije, a zatim i potpredsednik ELSA-e Beograd zadužen za STEP sektor.

Funkciju potpredsednika zaduženog za STEP sektor sam vršio u dva mandata, nakon čega sam u dva mandata vršio funkciju predsednika ELSA-e Beograd, a u avgustu ove godine mi ističe drugi mandat na poziciji predsednika Nadzornog odbora ELSA-e Beograd. Ovime završavam sa svojim daljim učešćem u organima ELSA-e Beograd, ali ću i dalje nastaviti da budem ponosni član organizacije. I verujte, da mogu, opet bih sve ispočetka.

  1. Kada si postao predsednik nadzornog odbora kako si se osećao?

Bilo mi je veoma drago naravno. Drago, što mi je skupština poverila tako odgovornu funkciju, a i samim tim vrednovala moj dotadašnji rad na pozicijama koje sam prethodno obavljao.

  1. Da li si u nekom trenutku osetio da to više nije zadovoljstvo, nego obaveza?

Oduvek sam svoje učešće u radu ELSA-e percipirao kao i jedno i drugo. Mislim da je ključ uspešnog rada u ELSA-i upravo u simbiozi ova dva elementa. Ukoliko postoji samo zadovoljstvo kao subjektivna kategorija i pobuda iz koje delamo u okviru ELSA-e onda nekako pozicioniramo sebe i sopstvene potrebe iznad potreba organizacije. Ukoliko postoji samo obaveza onda nećemo osetiti to nešto u sebi i ispunjenost onoga čime se bavimo, što će se nesumnjivo odraziti i na kvalitet onoga što pružamo ELSA-i. Smatram da je mera uspeha upravo u dobrom balansu zadovoljstva i obaveze.

Mislim da je jako bitno da svi članovi i članice svoju ulogu u ELSA-i, bili oni članovi ili osobe koje se nalaze u organima, percipiraju na odgovoran i profesionalan način. Uvek sam težio tome da prihvatam i preuzimam na sebe samo ona zaduženja za koja sa sigurnošću znam da ću biti u prilici da im se posvetim u potpunosti i na najbolji mogući način, te sam se time i vodio kada sam se kandidovao za gorepomenute pozicije u Upravnom i Nadzornom odboru. Moje dosadašnje iskustvo u ELSA-i je pokazalo, da ukoliko iza naše funkcije u Upravnom ili Nadzornom odboru ne stoji visok stepen odgovornosti, profesionalnosti, nesebičnosti u radu, kolegijalnosti i prizemnosti sama funkcija po sebi neće imati preveliki značaj.

Najveće zadovoljstvo svojim radom u ELSA-i osetim kada čujem “hvala” od članova, studenata našeg fakulteta ali i drugih mladih za ono što smo im mi kao organizacija pružili kroz svoje aktivnosti. To je ono što je bila moja motivacija za sve ove godine u ELSA-i – saznanje da sam svojim aktivizmom doprineo tome da neko drugi bude bolji od sebe juče.

5. Koji savet možeš da daš budućim predsednicima ELSA-e Beograd?

Možda bih pre uputio savet budućim članovima Upravnog i Nadzornog odbora, pa samim tim i budućim predsednicima.

Razgovarajte, razgovarajte, razgovarajte.. Ključ uspeha leži u adekvatnoj, valjanoj i pravovremenoj komunikaciji. Komunicirajte sa drugim članovima i članicama ELSA-e, sa drugim članovima Upravnog i Nadzornog odbora. Samo ćete na taj način uspeti da prevaziđete sve prepreke i ostvarite postavljene ciljeve na najučinkovitiji način.

Jako je bitno da prepoznate i negujete kvalitete i talente svih članova tima. Svaki član koji obavlja određenu funkciju mora biti bolji u tome što radi od preostalih članova tima, a kako bi se omogućilo da ELSA ostvari svoj potencijal u punoj meri. Ukoliko je jedna osoba, najbolja u svemu, onda taj tim nije dobar, promenite ga. Družite se, zezajte, putujte zajedno…što više. Tako ćete imati prilike da upoznate jedni druge i kada je to potrebno, razumete i shvatite ugao gledanja te osobe na ono o čemu se trenutno razgovara.

 

Isidora Božić – Potpredsednica za Seminare i konferencije za 2016/2017.

DSCN5577

  1. Koliko si dugo bila članica ELSA-e?

Članica ELSA-e sam od oktobra 2013. godine. Četiri godine prijateljstava, divnih iskustava i praktičnih znanja koja mi je pružila ELSA.

  1. Koliko dugo si bila na funkciji potpredsednice S&C sektora?

Potpredsednica S&C sektora sam bila godinu dana i zaista mi je bilo zadovoljstvo da dam svu svoju energiju i dušu ovoj organizaciji.

  1. Kako je bilo organizovati seminare i konferencije?

Kada se radi u timu izuzetno je lakše organizovati bilo koji događaj. Naravno, sve do realizacije samog događaja postoji stres, određene prepreke, problemi koje treba rešiti. Ali sklop različitih individua zaista može da postigne nešto neverovatno i svaki od članova doprinosi zajedničkom uspehu.

  1. Koji je bio najteži deo tvog posla?

Kad imate svoj tim koji treba da vodite više niste u organizaciji zbog sebe. Ne samo da imate posao koji treba da obavite, već se morate potruditi da se članovi razviju, da budu bolje osobe i nauče nove stvari. To je zapravo najteža, ali u istovremeno i najlepša stvar jer si okružen neverovatnim, pozitivnim i iskrenim ljudima koji te motivišu da težiš ka tome da postaneš najbolja verzija sebe.

  1. Da li bi imala šta da poručiš onima koji dolaze tek u ELSA-u i ostalim članovima?

ELSA vam može pružiti ogromne stvari – da radite na dosta projekata, budete učesnici mnogih radionica i treninga, simulacije suđenja, Study Visit-a, da budete učesnici na ELSA-inim pravnim školama (ELSA Law Schools), da bude delegat ELSA-e u nekim od tela Ujedinjenih nacija (ELSA Delegations), da učestvujete na raznim internacionalnim projektima (ELSA Day, Legal Research …), da imate praksu i u zemlji, ali i u inostranstvu. Ali najveća prednost ELSA-e jesu ljudi. Reč je o internacionalnoj organizacija koja vam omogućava da budete povezani sa drugim studentima prava, kako u zemlji tako i u inostranstvu, koji dele sa vama isti taj ELSA spirit. Imate prijatelje u svim delovima Evrope koji vas podržavaju i koji vam uvek stavljaju osmeh na lice. Postajete zauvek povezani sa ovim ljudima i udruženjem – sa svojom ELSA porodicom. Jednom ELSAš, uvek ELSAš!

 

Maja Rubin – Potpredsednica za marketing za 2016/2017.

18600932_10213220159561979_1451391294_n

  1. Koliko dugo si član ELSA-e?

Član ELSA-e sam od početka svog studiranja, tačnije od 2012. godine. Slučajno sam saznala za organizaciju, tačnije od drugarice, koja me je naterala da se učlanim, ja nisam htela, ali na kraju nisam zažalila, jer mi je ELSA-a donela toliko toga, lepih prijateljstava, lepih uspomena, a pre svega da pronađem sebe.

2. Koliko dugo si na funkciji potpredsednice za marketing?

Na ovoj funkciji sam godinu dana, tačnije jedan mandat. Jeste da možda deluje kao dug period, ali meni je to bilo predivnih godinu dana, koje su prošle u dahu, jer sam imala prilike da sarađujem sa predivnim ljudima u sektoru.
Ova prethodna godina ostaće mi u predivnom sećanju.

3. Koje su to prednosti i mane koje možeš da imaš dok si na toj funkciji?

Pa pre svega, funkcija je kao neka nagrada za trud koji se uloži u organizaciji. Što se mene konkretno tiče, prednost je ta što sam imala uvid u rad organizacija, ono što nije dostupno svima, što sam imala priliku da odlučujem o nekim stvarima, otkrila svoje liderske sposobnosti, a pre svega napunila CV, putovala po povoljnijim cenama, stekla dobre kontakte i uvidela koliko sam sposobna i da li mogu da budem na čelu jednog tima. Što se tiče mana, pa zna da bude ponekad naporno jer to je ogromna odgovornost kada vodite sektor, ali opet, sve to dođe na svoje kada radite sa dobrim timom i te mane se toliko i ne osete.

4. Da li je teže biti na čelu marketing sektora ili nekog drugog?

Svaki sektor nosi određenu odgovornost, pa je malo nezahvalno da kažem da je najzahtevnije biti potpredsednik za marketing.
Činjenica je da marketing sektor drži sve ostale sektore i da mi imamo uvid u posao cele organizacije, pa shodno tome imamo i najviše posla, ali ako u nečemu uživate, ni to nije teško.
Za sve ove godine u organizaciji, ja sam uživala u radu marketinga tako da nije mi bilo teško da u ovom mandatu vršim funkciju potpredsednika za marketing.

5. Da li imaš nešto da poručiš ELSA-šima?

Pa pre svega, da uživaju u vremenu provedenom u organizaciji. Da više izvuku iz ELSA-e nego što će ona iz njih, da sklope lepa prijateljstva i da ovo ne vide kao neku obavezu nego hobi, jer čim shvate ELSA-u kao obavezu, zanimljivo prestaje da bude.

I za kraj želim da se zahvalim mom timu što su mi ulepšali ovaj mandat i dali mi priliku da vodim ovakvo neverovatan tim i da im poručim da sam mnogo ponosna na njih, iako znam da sam im to rekla milijardu puta.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Poređenje srednjovekovnog i modernog prava

Održavanje reda i mira tokom perioda srednjeg veka je bilo prilično teško. Seljaci, koji su bili pod pritiskom feudalnog sistema, često su se bunili. Postojalo je nebrojano puno špijuna i ubica koji su pustošili susedna kraljevstva, dok su neki ubijali svoje susede da bi ukrali njihove posede, ekonomski problemi su otvorali vrata lopovima, a takođe je postojao priličan broj bogohulnika o kojima je trebalo povesti računa. Održavanje reda i mira u srednjem veku nije bilo tako lako kao danas, jer nije bilo demokratije, pa samim tim je i zakon nije bio isti za sve. Da nije bilo radikalnih zakona i kazni, haos bi preovladao tokom ove epohe. Većina zločina su bili predmeti suđenja koji uopšte ne liče na one koje viđamo danas.

11

 

 

Vraćajući se unazad kroz podatke, informacije i dokaze koje nam istorija pruža, dolazimo da zaključka da je postojalo verovanje da je jedini način, da se očuvaju red i mir, bio taj da se uspostavi režim u kome bi se ljudi plašili kazni za počinjene zločine. Iz ovog razloga, svi zločini od krađe do ubistva imali su strašne posledice i kazne. Većina kriminalaca bi bili javno kažnjavani ili osramoćeni, tako da bi drugima služili za primer. Vešanja i mučenje su bili najavljivani od strane vladarevih ljudi i privlačili su masu sa svih strana, često i decu, što je bilo ohrabrivano od strane vladara, jer su verovali da strahom iskorenjuju kriminal. U srednjem veku, na kraljevskim sudovima su izlagani slučajevi, a porote su bile sačinjene od plemića koji su često bili subjektivni ili potplaćivani, gde su čak neki slučajevi bili rešavani i pre samog suđenja. Ljudima su odsecali šake za razne zločine, spaljivani su živi, dok su žene za zločin preljube davili u vodi. Neki su bili kuvani živi, lomile su se koske, a ni dranje kože na živo nije bila retka pojava. Setimo se primera iz filma “Hrabro srce” i junaka Vilijama Volasa, kojem su ponudili milostivu smrt u zamenu za priznanje, a kada je odbio, živ je rasporen. Crkva je takođe imala veliku ulogu u suđenju i kažnjavanju i neretko je primenjivan takozvani božji sud, gde su bogovi odlučivali o nečijoj krivici. Božji sud ili ordalije su bili iracionalna dokazna sredstva. Sastojali su se u tome što su se optuženi podvrgavali situacijama opasnim po život, i ako bi iz tih iskušenja izašli živi, smatralo je da je Bog presudio u korist optuženog, odnosno da je optuženi nevin. Kao dokazi služili su: kotao – izvlačenje rukom predmeta iz uzavrele vode, gvožđe – hvatanje rukom usijanog gvožđa, bacanje u vodu, sudski dvoboj. Verovalo se će Bog stati na stranu nevinog lica i da mu neće dozvoliti da strada.

 

1123

Srpsko srednjevekovno pravo obiluje teškim kaznama. Svima je poznato da je Dušan Silni svoju vladavinu jos više učvrstio donošenjem svog strogog zakonika, što samo potvrđuje činjenicu da su stroge kazne i pravila bili neophodni za stvaranje i održavanje reda i mira. Među prvim stvarima koje  je zakonik uređivao  jesu bili bračni odnosi. Član dva i tri ovog zakonika kažu da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Mnogi se slažu da da je danas ostao na snazi zakon iz četranestog veka, gotovo je sigurno da broj silovatelja i pedofila bio sveden na minimum. Dušanovim zakonikom oni su se kažnjavali ovako: “I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže”. Oko za oko, zub za zub najbolje se ogleda kroz kazne vezane za najstrašnije zločine ubstva. Kazna za ubice bila je smrt, međutim ukoliko bi se ubili najbliži, kazna je bila stroža: “Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju”. Ako bi neko ubio duhovno lice, mogao je da završi i na vešalima. Dok se alkoholizam danas ne kažnjava, u vreme cara Dušana prestupi načinjeni pod dejstvom opjnih pića kažnjavali su se vađenjem očiju, batinama, ili sečom udova. Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.” Prema istorijskim podacima, Dušanov zakonik doprineo je do opadanja kriminala u vreme carske Srbije. Mada srručnjaci tvrde da današnje zakonodavstvo nije blago i da povećane kazni za neke zločine ne bi smanjilo broj prestupnika, svaki put kada se dogodi neko svirepo delo, kao kroz maglu pominje se i Dušanov zakonik.

3336

Na kraju, trebalo vi pomenuti da se srednjevekovno pravo uglavnom zasnivalo na principima Biblije. Crkva je verovala da je Bog upravlja čovečanstvom i da pravila koja je on utvrdio treba slepo pratiti. Međutim, problem je bio u tome sto su ljudi ta pravila napravili ozbiljnijim nego sto su ona to zapravo bila. Glavni zakon u srednjevekovnom periodu bio je obuhvaćen listom od deset Božjih zapovesti. Svaki prekršaj ovih zakona bio je kažnjavan surovim mučenjem. Jos neki od teških zločina bili su krađa, veštičarenje, ubistvo, izdaja, rad nedeljom… Moderni zakoni nisu toliko drugačiji od onih srednjevekovnih. Jedina razlika je možda u tome sto mi danas nemamo listu od deset zakona, već od mnogo, mnogo više, ali je činjenica da se svi oni vrte oko originalnih deset.

Шта је мултикултурализам?

Мултикултурализам је идеологија која потиче на институционализацији заједница које имају многе културе. У суштини то се односи на демографску слику неког места и то на организацији школства, градова и нација.

У политичком контексту овај појам се користи на разне начине. С једне стране тражи се једнакост између разних култура унутар једног друштва, док се истовремено са друге стране тражи  чување разноликости култура.

Tolerancija

Главни проблем прихватања придошлица из сиромашних земаља је тај сто су Европљани изгубили поверење у оне делове цивилизације које су мигранте испрва и привукли. Током педесетих година мигранти су почели да пристижу у Европу која се још увек опоравњала од ужаса Другог светског рата те је била заокупљена изградњом институција које би спречиле да се тако нешто понови.

Међу тим институцијама НАТО је била најважнија.  ЕУ је била најамбициознија. Рат је европске мислиоце оградио моралним категоријама и идејама. Постојала је идеја да Европу треба очистити од свих идеологија које су заостале током рата укључујући национализам, а притом је национализам укључивао и све остатке расизма,милитаризма,културног шовинизма али и патриотизма.

Подстакнута од стране САД која се тада бавила питањем комунизма који јој је представљао претњу, Европа тада почиње да ради на развоју успостављања кодекса европских вредности као што су демократија, слобода и људска права, индивидуализам. Ове вредности никада нису прецизно дефинисане,али су донекле омогућиле друштвену кохезију.

Године 1996. холандска влада је сматрала да се расправа о културализму мора водити полазећи од принципа да су све културе једнако вредне. На тај начин би се уз помоћ универзалних вредности држава са неутралношћу суочавала са питањима имиграција и ентицитета. Тај европски универзализам је захтевао да се преуме и  термин политичка коректност који је преузет из америчких расправа о витоперењу логике које је тај универзализам захтевао.Политичка коректност је често смешна. Холандско друштво за одбрану части и одштету водило је кампању против Црног Петра.Деда Мразовог помоћника који шпанску децу трпа у џак и односи. У британској покрајини Мидлендс, град Дадли забранио је држање неких играчака и слика у општинским просторијама пошто се један муслимански службеник жалио због слике прасета,један од романа јунака Бини Пу,на свом столу. То су приче које пласирају конзервативни медији и неке од њих су истините,а неке мање или више измишљене.

Европљани су притом са захвалношћу дочекали њихове новитете, од хашиша до баба гануша. Разноликост је најбоље прихваћена у обаласти кулинарства и моде.

tolerancija-2

Временом се идеологија толеранције променила на два начина. Најпре је проширила домен. Умножиле су се класе људи са правом на заштиту од нетолеранције, а оно што је представњало кршење толеранције постало је произвољно и ад хок. Друго,идеологија је постала тврђа. Делом зато што је законски кодификована,а делом зато што су невладине организације постале њени независни  извршитељи. Кршење толеранције сада је подразумевало и веће санкционисање.

Права хомосексуалаца су најекстремнији пример. Године 2006. полиција је испитивала 80 минута тим хришћанских евангелиста у Великој Британији под сумњом да су делили литературу која је имала потенцијално хомофобичне  ставовое, шездесетогодишњи лутерански проповедник у Шведској осуђен је на месец дана затвора јер је цитирао одломак из библије где се не одобрава хомосексуалност.

Када су у питању расе  и мирације почетком 21. века правила су се такође умногоме променила. Године 1990. француска Народна скупштина донела је Закон у интересу поскивања свих расистичких, антисемитских или ксенофобичних поступака. У Француској је 1949. године основан покрет против расизма и антисемитизма и залагаље за пријатељство међу народима. (МРАП)

Исти покрет је 2002. године тужио новинарку Ориану Фалачи збох подстрекивања расне мржње,а која је жестоко реаговала на нападе на Светски трговински центар.

Гордон Браун је сугерисао својим земљацима да буду експлицитнији у погледу вредности и обичаја које сви у друштву треба да поштују, без обзира на порекло.

Da li su ljudska prava univerzalna?

Kako bismo uopšte diskutovali o ljudskim pravima i njihovoj univerzalnosti, moramo pre svega definisati šta ljudska prava zapravo jesu. Prema definiciji  Kancelarije Komesara Ujedinjenih Nacija za ljudska prava „ljudska prava su prava inherentna svim ljudskim bićima, bez obzira na nacionalnost, boravište, pol, nacionalno i etničko poreklo, rasu,  religiju, jezik ili drugo obeležje…“.  Ova prava su zagarantovana međunarodnim pravom,  političkim deklaracijama, međunarodnim, bilateralnim i regionalnim ugovorima, praksom i radom međunarodnih sudova i tribunala.

web15-siteimages-feature-humanrights-1012x729-v02_0

 

Poreklo teorije o ljudskim pravima može se pronaći još u antičkoj Grčkoj, u  radu grčkih filozofa.

U Srednjem veku, sakralna filozofija i teologija su nastavile težnju za uspostavljanjem ljudskih prava kao univerzalne kategorije.  Nakon velikih otkrića novih kontinenata, evolucije u filozofiji ,  Humanizma i Renesanse,  nastaje radikalan zaokret u teoriji ljudskih prava. Moderni mislioci, Džon Lok, Tomas Hobs, Žan-Žak Ruso, Imanuel Kant preusmerili su pažnju sa spoljašnjih osnova ljudskih prava na individualna, sadržana u ličnim uverenjima,  snazi razuma i moralne samo-kontrole individualaca.

 

Petovekovni proces „individualizacije“  ljudskih prava  „krunisan“ je sa nekoliko međunarodnih dokumenata i deklaracija nakon Drugog svetskog rata. Tragično iskustvo ratnih razaranja , uništavanja i drugih zločina, istrebljenja, zločina protiv čovečosnosti su ubrzali unifikaciju međunarodne zaštite ljudskih prava: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Deklaracija o pravima dece ( 1959),

Međunarodni paktovi o građanskim i političkim pravima ( 1966), Međunarodni paktovi  o ekonomskim, scoijalnim i kulturnim pravima (1966), itd. Pored međunarodnih ugovora i deklaracija, međunarodno pravo ljudskih prava i njegovi univerzalni principi su stvarani, i dalje se stvaraju, kroz rad i praksu Evropskog suda za ljudska prava, Medjunarodnog suda pravda i Medjunarodnog krivičnog suda.

U teoriji ljudskih prava postoje četiri škole mišljenja, što ne znači da dve ili više škola ne dele neke sličnosti u određenim tačkama. One imaju pozadinu u nekoliko akademskih disciplina: filozofiji, političkoj teoriji, pravu, antropologiji, sociologiji, medjunarodnim odnosima, psihologiji, istoriji, itd.

 

Predstavnici škole prirodnog prava univerzalnost ljudskih prava vide u njihovom poticanju od prirode.

Oni zapravo veruju u ljudska prava i postavljaju parametre za prepoznavanje univerzalnosti ljudskih prava. Za njih, prinicipi na kojima počivaju ljudska prava su jedinstveni i univerzalni, nezavisni od vremena, mesta i kultura. Kao više, iznad pozitivnog prava, ono daje ljudima standarde za određivanje da li je pozitivno pravo pravično ili nije. Tokom dugog perioda, barem u zapadnom delu svetu, prirodno poreklo ljudskih prava predstavljalo je „zdrav razum“ i neupitnu istinu.

Predstavnici „protestujuće“ škole izgradili su poziciju i argumente na konstataciji da je  nepravda, koja evoluira tokom vremena,  uslovila novu formulaciju i pristup u teoriji i praksi ljudskih prava.

„Oslobađajuća“ škola ljudska prava posmatra kao konstantnu borbu za globalno usvajanje liberalnih vrednosti i univerzalnosti ljudskih prava.

Predtavnici „diskursne“ škole naglašavaju uticaj različitosti moralnih i kulturnih normi u društvima kroz prostor i vreme.  Oni ljudska prava doživljavaju samo kao proizvod globalnog diskursa,  ali ne i kao pojam ili fenomen koji postoji  koji postoji u svakodnevnom životu.  Za njih, pojam koji nazivamo ljudskim pravima predstavlja kombinaciju kulturne prakse, javnih politika i zakona, ustaljenih sistema i vrednosti.

Unošenje ljudskih prava u ustave i zakone nema formalnu, već samo deklarativnu ulogu, zbog toga što to samo potvrđuje ono što već postoji i bez tog formalnog priznanja. Međunarodne deklaracije i dokumenti samo sumiraju najnovije napretke u oblasti ljudskih prava. Iako je  važnost postojanja ljudskih prava neupitna,  i dalje postoji dovoljno prostora za diskusiju o poreklu ljudskih prava.

Osim različitih škola u teoriji ljudskih prava, postoje kritike koje protivreče argumentima koje predstavnici ovih škola koriste u građenju svojih stanovišta: realisti, utilitaristi, Marksisti,  kulturni-relativisti, feministi, post-kolonijalisti.

Ove kritike zapravo ukazuje na razlike između idealnih, teorijskih konstrukcija ljudskih prava i realnosti njihovog dostizanja širom sveta. Sve ove kritike možemo pozicionirati u dve velike grupe: praktične i konceptualne.

Kritike realista naglašavaju tradiciju“ proglašavanja“ ljudskih prava u (međunarodnim) deklaracijama i konvencijama. Prema njima,  „koren“ ove tradicije nalazi se u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina ( 1789) i Francuskoj revoluciji.  Lajt motiv ove deklaracije je ideja da ljudska prava već postoje, tako da ih nije potrebno stvoriti već samo proglasiti.  Realisit zapravo kritikuju te pre-egzistenciju ljudskih prava,  i  čak štaviše,  naglašavaju ulogu čoveka u stvaranju ljudskih prava. Neki od njih ljudska prava vide kao imaginarna i opasna zbog toga što ona ne prikazuju prava sliku i bliža su utopiji nego realnosti,  sa mogućnošću da prouzrokuju revolt.  Glavnu ideju ove kritike čini tvrdnja ljudska prava nepostoje odvojeno, iznad države, pozitivnog prava, pravnog okvira – ona su društvena činjenica.

Utilitarijanizam, kao filozofsko mišljenje koje ocenjuje akciju prema posledici koju izaziva, tvrdi da je najbolja ona akcija koja maksimizira korisnost. Utilitarijanizam stavlja kolektivni interest pre individualnog,  i spreman je da žrtvuje individualno pravo kako bi postigao korisnost za kolektivitet.

Predstavnici ove škole mišljenja  se ne slažu sa tvrdnjom da su neka prava apsolutna i a priori iznad drugih prava.

Dokle god ljudska prava osiguravaju opšte dobro-javni interes, utilitaristi su spremni da ih zagovaraju  i brane. Čak štaviše, oni favorizuju ( ljudska) prava utemeljena u međunarodnom pravu radije nego prirodno „data“ ljudska prava, utemeljena na nekim univerzalnim, iznad pozitivnog prava, izvorima.

Marksistička kritika tvrdi da ljudska prava maskiraju i odvlače pažnju sa nejednakosti i eksploatacije u kapitalističkom društvu, da su ljudska prava instrument kojim vladajuća klasa zadržava poziciju u društvu i vlasništvo nad resursima.

Kritika kulturnog relativizma pojavila se još pre samog donošenja i usvajanja Univerzalnedeklaracija o ljudskim pravima Ujedininjenih Nacija,  1947. , kada je Američkoa  Antropološka Asocijacija  iznela nekoliko argumenta u pogledu kritike univerzalnosti ljudskih prava. Ona je tvrdila da je uspostavljanje ljudskih prava proizvod pojedinačne kulture i da ne bi trebalo da postoji jedan, univerzalni standard ljudskih prava, validan za celokupno čovečanstvo.  Različite vrednosti i moralne norme, dominantne u određenoj kulturi, mogu da stvore različite normativne okvire za ljudska prava.

Možda je jedna od najvažnijih uloga kulturnog relativizma bila da se suprostavi imperijalističkoj tendenciji  da prisvaja „emancipaciju“ u pogledu ljudskih prava,  i da to koristi kao izgovor za (neo)kolonijalna osvajanja i kampanje.  Jednostavno, kulturni relativizam poseduje sposobnost da prevaziđe arogantnost univerzalizma.

Feministička kritika ističe  da su ljudska prava stvorena dominantno od strane muškaraca i da su orijentisana prema njihovim potrebama. Ova kritika naglašava da su ljudska prava stvorena „ od muškaraca za muškarce“.

Post-kolonijalisti pokušavaju da kritikuju zaostavštinu (zapadnog) imperijalizma i „ekskluzivni koncept“ ljudskih prava. Oni kritikuju argumente koje su kolonijalisti koristili da opravdaju svoje akcije: civilizacija, rasna superiornost,  prosvećivanje,  kao izgovore za aroganciju Zapada i podelu na „nas“ i „njih“.

Možemo zaključiti da, iako uvek postoji prostor za kritiku ustanovljavanja i   porekla ljudskih prava , nema sumnje da su ljudska prava nešto za šta  ne smemo prestati da se borimo i zagovaramo, ukoliko želimo da živimo u svetu bez nepravde.

457516634_1280x568

 

Literatura:

Sasa Gajin, Human rights, legal- systematical framework ( Belgrade, 2012 )

Leo Strauss, Natural Right and History (Chicago: University of Chicago Press, 1953

Marie-Bénédicte Dembour, What are human rights (  Human Rights Quarterly, Volume 32, Number 1, The Johns Hopkins University Press)

 

Pravo kroz fikciju i stvarnost

Jedna od najboljih stvari je da, kad gledate seriju vezanu za pravo ili kriminal, znate da će negativci završiti u zatvoru i da ćete dobiti odgovore na sva vaša pitanja. Ali da li je to tako u pravom životu? Mislim da svi možemo da se složimo da baš i nije.

Pre nego što pređemo na povlačenje paralele vezane za pravo, valjalo bi da se na kratko osvrnemo na povlačenje paralele između kriminalističkih serija i realnog života. Na televizoru, kretanje istražitelja i detektiva gotovo da je postalo naučna fantastika. U jednoj sceni su na mestu zločina, a već u sledećoj se nalaze u laboratoriji i odmah pronalaze jedan od mnogih ključnih dokaza za rešavanje slučaja. Slična stvar je i sa DNK analizom. U pravom životu potrebne su nedelje, ako ne i meseci za analizu dokaza, a u seriji rezulate dobiju u roku od dve scene od po minut i po. Bilo bi savršeno kad bi bilo tako i u pravom životu, zar ne? Takođe, ispod noktiju svake žrtve neće uvek biti dokaznog materijala, kao što se ni otisci prstiju neće naći na svakom mestu zločina.

kinopoisk.ru

Ali šta je sa pravom, advokatima i sudijama? Pa, pre svega, pravo je u realnom životu jako, jako sporo. Stvari se konstantno odlažu, a čak i naprostijem slučaju treba dosta da bi došao do suđenja. Ipak, dosta predmeta ne završi na sudu, jer se stranke uglavnom nagode. Dalje, građanski predmeti su često dosta spori. Često se radi o godinama, dok suđenja u serijama teže da budu prilično brza, što sa normalnim suđenjima nije baš slučaj, čak i onima koji traju po jedan dan.
Što se posla advokata tiče, njihov posao verovatno ne kreće dok istražitelji, inspektori i detektivi ne odrade veći deo posla i ne dostave činjenice, ali to ne znači da je njihova uloga u serija manje dramatizovana. Naprotiv! Stavimo se na trenutak u taj fiktivni svet. Recimo da vas niko ne bi shvatio ozbiljno, a kamoli ponudio posao, osim ako niste zavrsili neki od fakulteta iz Ajvi lige (čitaj: Harvard). Međutim, u realnosti, ekstremno je retko da advokatske kancelarije zapošljavaju ljude sa samo jednog Univerziteta.

Dalje, bavljenje advokaturom u serijama i filmovima može delovati dosta glamurozno. Dobra odeća, stalno u pokretu, veliki razgovori i krupne, ozbiljne reči. Ima toga u pravom životu, ali nije to baš tako kao u serijama. Uzmimo za primer advokata kojem je specijalnost korporativno pravo. Čisto sumnjamo da on jurca od mesta do mesta, usput stiže da reši jos šest komplikovanih slučajeva, tri ubistva, spusti nekoj baki mačku sa drveta i prevede školski razred preko ulice. Uglavnom taj isti najviše  vremena provodi pred kompijuterom, nervozan i zbunjen, tumačeći neki dokument, koji je već protumačen šezdeset puta, ali opet, za svaki slučaj, da se ne propusti nešto. Jesam li spomenula da će slučaj verovatno potrajati godinama?

TJ-21064r.JPG

Takođe, veliki upitnik se postavlja kada vidimo se svedoci i okrivljeni vrlo lako slome. Učini nam se da sve što je potrebno su prava i ključna pitanja. Da, iako to zaista jeste jedna od ključnih stvari, pitanje je da li je zaista tako lako slomiti ljude i navesti ih na priznanje. Čini se da i ne baš. Ljudi su spremni na svašta da sakriju istinu, a u filmovima i serijama deluje kao da su u sekundi rešili da budu pravedni i ipak priznaju krivicu i provedu deo ili ostatak života u zatvoru ili plate ogromnu kaznu.

Ipak, možda najveća obmana koju nam predstavljaju u filmovima i serijama je ona da su svi pravnici majstori argumentovanja, da uvek dokažu svoju poentu i da uvek dobri, koliko god neiskusni, dobiju slučaj, a oni loši (obično sa višedecenijskim iskustvom) ostanu nadmudreni i poniženi (setite se filma Pravna plavuša). Oni su oštri sa rečima, sposobni da okrenu mišljenje porote u svoju korist u par minuta, sama Justicija ih je zaposela i to baš u svakoj seriji i filmu. Možda ne dobiju slučaj u toj epizodi (strpljenje je vrlina?!), ali do kraja sezone, znate da će sve biti rešeno. Kada se radi o pregovorima, oni nastupaju agresivno, činjenice i argumenti pljušte, i drugoj strani ne ostaje ništa nego da prizna svoj poraz i pristane na uslove. Međutim, realnost je posve drugačija. Naravno da postoje advokati koji su sjajni oratori i retoričari, oni nisu agresivni u svojoj pojavi ili naročito upečatljivi. Studirajući Pravni fakultet, sigurna sam da smo svi imali priliku da čujemo neke od naših najboljih i najuspešnijih pravnika, ali što se mene tiče, niko od njih nije delovao kao dotični likovi iz filmova i serija, već su na potpuno miran, staložen i, šta više, ravnopravan način prenosili svoje znanje i iskustvo na studente. Oni radije biraju da uspostave normalan odnos sa sudijom ili suparničkom stranom, nego da stvaraju tenziju. Logično, nekad se desi da se dodje do tačke usijanja, ali to nije dramatično kao što je predstavljeno na televizoru. Oni znaju da su agresivnost i pojačan ton glasa često znak očaja i nesigurnosti.

tumblr_mq7jzkDD4m1szx1oxo1_

Filmovi i serije su odličan način zabave. Faktori iznenađenja i komplikacije nikad ne razočaravaju. Međutim, u realnom pravu, iznenađenja i tajni gotovo da nema, kao ni publike da se tome divi. Činjenica je da se dosta pravnih poslova danas rešava preko mejla. Kako ne bi bilo zanimljivo od toga napraviti fikciju, reditelji i producenti od toga prave prave šou i sapunicu, o čemu govori procenat uspešnih pravnih serija i filmova. Koliko god ljudi bili nevoljni to da priznaju, činjenica je da svi volimo dobru dramu i akciju, ma koliko mi bili svesni da realan život nije tome ni blizu.

 

Borba protiv organizovanog kriminala

9550091-background-concept-wordcloud-illustration-of-organized-crime-stock-illustration

Organizovani kriminalitet je veoma stara pojava. On postoji u skoro svim zemljama i pokazuje tendenciju povećanja. U vezi s tim, zemlje u kojima je najizraženiji svakodnevno se suočavaju sa potrebom sprečavanja i suzbijanja.

Kroz istoriju, definicija organizovanog kriminaliteta se menjala, ali je njena suština ostala ista –  aktivnost kriminalnih grupa ili organizacija čiji je cilj protivzakonito obavljanje poslova, tj. vršenje krivičnih dela radi sticanja profita ili prevlasti u odredjenim oblastima društvenog zivota.

Medju najpoznatijim tradicionalnim mafijaškim organizacijama danas su italijanska Koza Nostra (Cosa Nostra), Ndrangeta (Ndrangheta), Kamora (Camorra), Sakra korona unita (Nuova Sacra Corona Unita), kineske trijade, japanske jakuze, kolumbijska narkomafija, ruska i albanska mafija.

Organizovani kriminalitet se ispoljava u različitim formama i u različitom obimu i intenzitetu u mnogim oblastima privredne, vanprivredne i druge društvene delatnosti. Delatnosti organizovanog kriminala se razlikuju od zemlje do zemlje, pri čemu razlike postoje naročito između SAD i Evrope. Sekretarijat UN, u pripremi dokumentacije za Peti kongres UN, po pitanju prevencije kriminala i tretmana prestupnika u Ženevi 1975. godine, identifikovao je 18 kategorija transnacionalnog kriminala i to: pranje novca, nelegalna trgovina narkoticima, korupcija i mito javnih zvaničnika, infiltracija u legalne poslove, izazivanje lažnog bankrota, prevare u vezi sa osiguranjem, kompjuterski kriminal, krađa intelektualne svojine, nelegalna trgovina oružjem, terorističke aktivnosti, otmica aviona, morska piraterija, otmice na zemlji, trgovina belim robljem, trgovina ljudskim organima, krađa umetničkih dela i kulturnih dobara, ekološki kriminal i drugi prekršaji učinjeni od grupa organizovanog kriminala. Američka predsednička komisija za primenu zakona i administraciju pravosuđa iz 1968. godine smatra da se delatnosti organizovanog kriminaliteta mogu podeliti na: ilegalne, tj. zadovoljavanje potreba (kockanje, lihvarenje, narkotici i druga dobra i usluge) i aktivnosti u oblasti privrednog poslovanja i zapošljavanja (infiltriranje u legitimni biznis i reketiranje).

the-godfather-1

 

 

Kao i većina savremenih država Srbija se suočava s terorizmom, zaštitom životne sredine, nedostatkom održivih energetskih izvora i nizom drugih izazova među kojima je i organizovani kriminal. Borba s ovim globalnim pretnjama u Srbiji je dodatno otežana problemima tranzicije, suočavanja s prošlošću, široko rasprostranjenom korupcijom, ali i nedovoljno razvijenim demokratskim institucijama i vladavinom prava. Borba protiv organizovanog kriminala poverena je institucijama koje su formirane u skoroj prošlosti i čiji je rad, od osnivanja bio u senci političkih previranja, i pod stalnim pritiskom, sa jedne strane od političara na vlasti, a sa druge strane od tajkuna. Treba imati u vidu da su ove institucije su osamdesetih godina XX veka sistematski podrivane i degradirane, tako da je Srbija država u kojoj je postojao upliv organizovanog kriminala u sve sfere života od najviših državnih struktura, službi bezbednosti, preko sporta i medija, pa sve do univerziteta. U Srbiji je “sistemska korupcija” dovela do “zarobljavanja države” od strane političkih i ekonomskih elita, koje su u Srbiji često ili učestvovale u aktivnostima organizovanog kriminala ili su finansirane profitom stečenim ovim aktivnostima. Zarobljena država dovela je do površinske demokratizacije, koja ne dopire do vladavine prava i uspostavljanja institucionalnih granica. Ovakva praksa dovodi do sveopšte politizacije institucija čija manjkavost omogućava nesmetanu razmenu moći i novca. Vladajuće stranake, ali nekad i opozicione stranke, finansiraju vlasnici sumnjivog kapitala, što vodi korumpiranosti stranaka, a preko njih i parlamenta, vlade i ostalih ključnih institucija društva i države.

 

U poslednje vreme, uprkos stalnoj opstrukciji rada parlamenta, daleko je intenzivnija aktivnost zakonodavca u oblasti organizovanog kriminala (npr. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica), ali se i dalje postavlja pitanje efikasnosti njihove primene. Još jednu prepreku u efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala predstavljaju nereformisane bezbednosne strukture Ministarstva unutrašnjih poslova i Službi bezbednosti. Imajući u vidu da su pripadnici policije i službi bezbednosti imaju bogatu istoriju učešća u aktivnostima organizovanih kriminalnih grupa, jasno je kako ovo predstavlja ozbiljnu pretnju efikasnom suprotstvaljanju organizovanom kriminalu u Srbiji. Očigledan je bio njihov uticaj na primer, na do sada okončane postupke protiv tzv. zemunskog klana , ali se takođe postavlja pitanje njihovog uticaja na istrage za krivična dela koja su i dalje ostala nerazjašnjena (na primer ubistvo Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović).

sopranos-623x432

 

PREDMET DUVANSKA MAFIJA

Organi za borbu protiv organizovanog kriminala procesuiraju tri organizovane kriminalne grupe koje se terete za ilegalnu trgovinu i šverc cigareta tokom devedesetih godina prošlog veka. Na čelu jedne grupe je bio Stanko Subotić Cane, vlasnik preduzeća „Mia“ za koje se sumnja da je vršilo šverc cigareta, koji se nalazi u bekstvu.

Druga je tzv. Badžina grupa koju je predvodio Siniša Stojčić, brat ubijenog Radovana Stojčića Badže, zamenika ministra unutrašnjih poslova u vreme vladavine Slobodana Miloševića i treća je grupa koju su vodili Marko Milošević, sin Slobodna Miloševića, Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića i Bojana Bajrušević, udovica ubijenog Vlade Kovačevića Trefa, biznismena iz vremena vladavine Slobodana Miloševića.

Prema pisanju medija, optužnicom nisu obuhvaćeni svi za koje je policija prikupila dokaze da su učestvovali u nelegalnoj trgovini cigaretama. Među licima koja se pominju kao navodni saučesnici u švercu cigareta su  Jovica Stanišić, Miroslav Mišković, Mirko Vučurević, Milorad Vučelić, Mladen Grujić, Petar Komljenović, Dušimir Zabunović.

 

 

ZEMUNSKI KLAN PREDMET – OTMICA

U Palati pravde, u kojoj se iz bezbednosnih razloga održavalo suđenje pripadnicima zemunskog klana koji se u ovom postupku terete za izvršenje tri otmice i krivično delo iznude, 29. maja 2008. godine sudsko veće Četvrtog opštinskog suda izreklo je prvostepenu presudu.

Za otmicu Dragoslava Vukovića, Milenka Aleksića i Miroslava Miškovića pripadnici zemunskog klana Aleksandar i Miloš Simović osuđeni su na osam godina zatvora, Vladimir Milisavljević zvani Budala, koji je još uvek u bekstvu, osuđen je na sedam godina. Zbog podstrekavanja na otmicu Nenad Opačić osuđen je na tri godine zatvora. Dok je zbog izvršenja krivičnog dela iznude Milan Jurišić osuđen na tri, a Nikola Bajić i Dušan Krsmanović na godinu i šest meseci zatvora.

Ovom presudom, pored izrečenih kazni zatvora, nalaže se i vraćanje protivpravno stečene imovinske koristi, pa su s toga osuđeni u obavezi da isplate više od 272 miliona dinara oštećenim licima, u roku od šest meseci.

PREDMET CARINSKA MAFIJA

Optužnica protiv pripadnika ove kriminalne grupe je podignuta još u maju 2007. godine i obuhvata 28 lica kojima se stavlja na teret korupcija na carini, primanje mita, zloupotreba službenog položaja i krijumčarenje. Kao organizator grupe označen je Velibor Lukić, koji je vršio funkciju šefa Odseka za suzbijanje krijumčarenja i koordinatora Uprave carina za područije južno od Beograda.

Sredinom marta 2008. godine Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje kojim se Specijalni sud u Beogradu oglašava delimično nadležnim da sudi desetorici optuženih za udruživanje u tzv. carinsku mafiju. Tom odlukom je uvažena žalba Specijalnog tužioca za organizovani kriminal i ukinuto rešenje Specijalnog suda kojim se taj sud oglasio funkcionalno nenadležnim za postupanje u predmetu protiv Faruka Kadrića iz Novog Pazara i još devet optuženih.

big-c

 

Izvori:

Ljubomir, Stajić,Основи система безбедности: са основама истраживања безбедносних појава, Pravni fakultet univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad,

Bošković, Milo, Krininološki leksikon, Matica Srpska i Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 1999.

Bošković Milo, Socijalna patologija, Pravni fakultet Novi Sad, 2002.

Bošković Mićo, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998.

Jelačić, M, Korupcija, Beograd,1996

http://bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/10/Borba-protiv-organizovanog-kriminala-u-srbiji-zakonodavstvo-i-praksa-2008.pdf

http://www.crnarupa.singidunum.ac.rs/ARHIVA/Godina%202007%20-%202008/PFB%20-%20FFMO/Antikorupcijska%20metodologija/Prvo.predavanje.pdf

http://www.acas.rs/

http://pescanik.net

un.org

http://www.nadlanu.com

https://sr.wikipedia.org

ipf.rs

Bitka za Alep

Crveni Krst je 2012. godine proglasio građanski rat u Siriji oružanim unutrasnjim  konfliktom,odnosno građanskim ratom, što je značilo punu primenu međunarodnog humanitarnog prava pod Ženevskom konvencijom.

Slobodna Sirijska Armija je 2012. upala u delove Alepa i tada počinje bitka za Alep.

Izbeglička kriza koja je počela 2010. godine eskalirala je tokom 2015. godine. Početkom 2010. godine kada je počela izbeglička kriza, u Evropi su na priliv onih koji beže iz ratom zahvaćenih područja gledali blagonaklono,međutim u zadnje vreme je odnos prema migrantima postao predmet žestokih sporova između pojedinih evropskih clanica. Da li „zaštita“ teritorije ili strah od muslimanske vere u isto vreme ugrožavaju i ljudska prava? Svakako da ugrožavaju. Svako postupanje sa ljudima koje izlazi iz okvira dozvoljenog ponašanja je direktan udar na ljudska prava.Da li se postavljanje bodljikave zice ili smeštaj ljudi u karantine bez hrane i vode moze nazvati zaštitom teritorije?

1

Međutim dok su nam svakodnevno stizale ovakve vesti iz sveta i Evrope,dok su ljudi sa jedne strane bili šokirani nehumanim postupcima koji ugrožavaju ljudska prava,a drugi podržavali politiku koja se vodila protiv izbeglica i sa strahom posmatrali one koji pristižu i u našu zemlju da li su se zapitali koliko izbora ljudi iz zemlje u kojoj besni rat imaju izbora? Dva. Da odu ili da ostanu.

Medjutim i ako izaberu da ostanu njihova deca će postati kao Omran, a ako odluče da odu iz svoje zemlje njihova deca će možda umreti tokom puta.

U decembru 2016. godine bitka za Alep ulazi u završnu fazu.

100.000 civila napustilo je Istočni Alep. Od toga kako je izjavio Ruski Centar za pomirenje 40.484 dece, dok je više od 5.100 civila vraćeno u zapadni deo oblasti koji su nedavno preuzele sirijske vladine snage.

Ex Oriente lux.

Ipak tokom šest godina rata  sa Istoka dolaze vesti o smrti hiljade ljudi,o svakodnevnom uništavanju mnogih gradova. Jedan od najznačajnijih vojnih uporišta u Siriji je i Alep.

2.jpg

 

Alep je bio najlepši grad u Siriji.

4

Viševekovna arhitektura,svakodnevni milionski saobraćaj,ogromne pijace na kojima se nekada svakodnevno moglo videti na hiljade ljudi i turista. Danas je nekadašnji izgled Alepa samo sećanje. LJudi koji su nekada Alep nazivali svojim domom danas je samo sećanje. Nekadašnji istorijski deo grada je u potpunosti uništen i neprepoznatljiv. Ulicama Alepa danas,šest godina kasnije nalaze se ruševine. Neprestano granitiranje Ruskih i Sirijskih snaga pretvorilo je grad u prašinu.

Prošle nedelje odigrala se jedna od najvećih bitaka za Alep. Bitka koja bi se mogla uporediti sa Drugim Svetskim Ratom.

 

Tokom prošle nedelje putem tvitera,instagrama i fejsbuka deljeno je više stotina slika. Poražavajuće scene onoga što je ostalo iza bitke za Alep i pitanja šta će ostati dok se rat ne završi.

 

Medjutim izvan interesa politike svetskih sila, terorističkih napada koji svakako povećavaju strah ljudi u Evropi i svetu ili dobrog ili lošeg mišljenja o izbeglicama širom Evrope koje je podeljeno i u našoj zemlji, izvan onoga sto nam predstavljaju društvene mreže ili televizija,izvan granica gde ne besni rat, gde ljudi razmišljaju o praznicima,a ne o tome da li će preživeti dan koji dolazi,gde ljudi slobodno šetaju ulicama, a ne ruševinama, idu u škole i posao ili  izvan svega toga nalazi se Alep i mnostvo drugih gradova u Siriji i drugim arapskim zemljama.

5.png

Teroristički napadi širom sveta svakako doprinose odbojnosti koja se oseća prema ovim ljudima. Zatvorska kazna za pokusaj terorističkog napada u svetu i našoj zemlji je od dve do pet godina. Međutim teroristički napadi širom sveta su gotovo uvek samoubilačkog karaktera tako da počinioci često i ne dočekaju zatvorsku kaznu.

I pored svake užasavajuće fotografije koja je pristigla iz sveta proteklih nedelju dana, čini se da svet i dalje drži zatvorene oči pred hororom koji se dogadjao u Alepu. Leševi, ranjeni ljudi na ulicama,napuštena deca koja putem tvitera salju poruke za pomoć.  „Miris krvi“ se može osetiti i videti na fotografijama.

7.jpg8.jpg