Sa ELSA-om na TI

Tokom svih ovih godina kroz ELSA-u su prošli kvalitetni ljudi, oni koji su nam pomogli da ELSA bude danas ono što jeste.
Mi smo odlučili da se osvrnemo na prethodnu godinu i izabrali smo 3 odlazeća člana Upravnog odbora koja su dobar deo studiranja posvetili ELSA-i i ostavili pečat na ovu organizaciju.
U nastavku vam predstavljamo Jovana Karanovića – aktuelnog Predsednika Nadzornog odbora, Isidoru Božić – aktuelnu Potpredsednicu sektora za Seminare i konferencije i Maju Rubin – aktuelnu Potpredsednicu sektora za marketing.
Mi smo im postavili par pitanja.

Jovan Karanović – Predsednik Nadzornog odbora za 2016/2017.

12362758_977771782269254_6541229532874636981_o

  1. Koliko dugo si član ELSA-e?

Član ELSA-e Beograd sam od 2010. godine, kada sam bio na drugoj godini studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Budući da nisam želeo da se tokom studiranja bavim isključivo polaganjem ispita, na sajtu Pravnog fakulteta sam primetio da postoji organizacija pod nazivom ELSA Beograd.

Sećam se da je moja prva ELSA aktivnost na kojoj sam prisustvovao bio skup “Naučna zajednica za budućnost Srbije”, održan u Sava Centru, u organizaciji Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj, a u čijoj realizaciji je učestvovala i ELSA Beograd, a istog dana sam i postao član.

  1. Kako je izgledao tvoj put od člana do predsednika nadzornog odbora?

Svoje prve ELSA korake sam napravio u STEP sektoru, gde sam zajedno sa drugim članovima inicirao formiranje radne grupe za kontaktiranje potencijalnih praksodavaca, budući da su se do tada stručne prakse organizovale isključivo putem ličnih kontakata članova ELSA-e Beograd. Budući da u tom trenutku nisam imao gotovo nikakve kontakte sa pravnicima koji bi bili u prilici da za članove ELSA-e omoguće pohađanje stručnih praksi, a žarko želeći da na neki način doprinesem radu organizacije, uz prethodnu saglasnost tadašnje potpredsednice ELSA-e Beograd zadužene za STEP sektor, formirao sam prvu radnu grupu koja se bavila pronalaženjem stručnih praksi za studente i studentkinje, a ista se i danas poznat primenjuje kao glavni mehanizam rada STEP sektora. Ovaj korak je doneo i prve rezultate te smo te godine uspeli da obezbedimo prakse za studente u advokatskim kancelarijama, te su i moj trud, zalaganje i kreativnost u radu prepoznati. Ubrzo nakon toga sam postao punopravni član organizacije, a zatim i potpredsednik ELSA-e Beograd zadužen za STEP sektor.

Funkciju potpredsednika zaduženog za STEP sektor sam vršio u dva mandata, nakon čega sam u dva mandata vršio funkciju predsednika ELSA-e Beograd, a u avgustu ove godine mi ističe drugi mandat na poziciji predsednika Nadzornog odbora ELSA-e Beograd. Ovime završavam sa svojim daljim učešćem u organima ELSA-e Beograd, ali ću i dalje nastaviti da budem ponosni član organizacije. I verujte, da mogu, opet bih sve ispočetka.

  1. Kada si postao predsednik nadzornog odbora kako si se osećao?

Bilo mi je veoma drago naravno. Drago, što mi je skupština poverila tako odgovornu funkciju, a i samim tim vrednovala moj dotadašnji rad na pozicijama koje sam prethodno obavljao.

  1. Da li si u nekom trenutku osetio da to više nije zadovoljstvo, nego obaveza?

Oduvek sam svoje učešće u radu ELSA-e percipirao kao i jedno i drugo. Mislim da je ključ uspešnog rada u ELSA-i upravo u simbiozi ova dva elementa. Ukoliko postoji samo zadovoljstvo kao subjektivna kategorija i pobuda iz koje delamo u okviru ELSA-e onda nekako pozicioniramo sebe i sopstvene potrebe iznad potreba organizacije. Ukoliko postoji samo obaveza onda nećemo osetiti to nešto u sebi i ispunjenost onoga čime se bavimo, što će se nesumnjivo odraziti i na kvalitet onoga što pružamo ELSA-i. Smatram da je mera uspeha upravo u dobrom balansu zadovoljstva i obaveze.

Mislim da je jako bitno da svi članovi i članice svoju ulogu u ELSA-i, bili oni članovi ili osobe koje se nalaze u organima, percipiraju na odgovoran i profesionalan način. Uvek sam težio tome da prihvatam i preuzimam na sebe samo ona zaduženja za koja sa sigurnošću znam da ću biti u prilici da im se posvetim u potpunosti i na najbolji mogući način, te sam se time i vodio kada sam se kandidovao za gorepomenute pozicije u Upravnom i Nadzornom odboru. Moje dosadašnje iskustvo u ELSA-i je pokazalo, da ukoliko iza naše funkcije u Upravnom ili Nadzornom odboru ne stoji visok stepen odgovornosti, profesionalnosti, nesebičnosti u radu, kolegijalnosti i prizemnosti sama funkcija po sebi neće imati preveliki značaj.

Najveće zadovoljstvo svojim radom u ELSA-i osetim kada čujem “hvala” od članova, studenata našeg fakulteta ali i drugih mladih za ono što smo im mi kao organizacija pružili kroz svoje aktivnosti. To je ono što je bila moja motivacija za sve ove godine u ELSA-i – saznanje da sam svojim aktivizmom doprineo tome da neko drugi bude bolji od sebe juče.

5. Koji savet možeš da daš budućim predsednicima ELSA-e Beograd?

Možda bih pre uputio savet budućim članovima Upravnog i Nadzornog odbora, pa samim tim i budućim predsednicima.

Razgovarajte, razgovarajte, razgovarajte.. Ključ uspeha leži u adekvatnoj, valjanoj i pravovremenoj komunikaciji. Komunicirajte sa drugim članovima i članicama ELSA-e, sa drugim članovima Upravnog i Nadzornog odbora. Samo ćete na taj način uspeti da prevaziđete sve prepreke i ostvarite postavljene ciljeve na najučinkovitiji način.

Jako je bitno da prepoznate i negujete kvalitete i talente svih članova tima. Svaki član koji obavlja određenu funkciju mora biti bolji u tome što radi od preostalih članova tima, a kako bi se omogućilo da ELSA ostvari svoj potencijal u punoj meri. Ukoliko je jedna osoba, najbolja u svemu, onda taj tim nije dobar, promenite ga. Družite se, zezajte, putujte zajedno…što više. Tako ćete imati prilike da upoznate jedni druge i kada je to potrebno, razumete i shvatite ugao gledanja te osobe na ono o čemu se trenutno razgovara.

 

Isidora Božić – Potpredsednica za Seminare i konferencije za 2016/2017.

DSCN5577

  1. Koliko si dugo bila članica ELSA-e?

Članica ELSA-e sam od oktobra 2013. godine. Četiri godine prijateljstava, divnih iskustava i praktičnih znanja koja mi je pružila ELSA.

  1. Koliko dugo si bila na funkciji potpredsednice S&C sektora?

Potpredsednica S&C sektora sam bila godinu dana i zaista mi je bilo zadovoljstvo da dam svu svoju energiju i dušu ovoj organizaciji.

  1. Kako je bilo organizovati seminare i konferencije?

Kada se radi u timu izuzetno je lakše organizovati bilo koji događaj. Naravno, sve do realizacije samog događaja postoji stres, određene prepreke, problemi koje treba rešiti. Ali sklop različitih individua zaista može da postigne nešto neverovatno i svaki od članova doprinosi zajedničkom uspehu.

  1. Koji je bio najteži deo tvog posla?

Kad imate svoj tim koji treba da vodite više niste u organizaciji zbog sebe. Ne samo da imate posao koji treba da obavite, već se morate potruditi da se članovi razviju, da budu bolje osobe i nauče nove stvari. To je zapravo najteža, ali u istovremeno i najlepša stvar jer si okružen neverovatnim, pozitivnim i iskrenim ljudima koji te motivišu da težiš ka tome da postaneš najbolja verzija sebe.

  1. Da li bi imala šta da poručiš onima koji dolaze tek u ELSA-u i ostalim članovima?

ELSA vam može pružiti ogromne stvari – da radite na dosta projekata, budete učesnici mnogih radionica i treninga, simulacije suđenja, Study Visit-a, da budete učesnici na ELSA-inim pravnim školama (ELSA Law Schools), da bude delegat ELSA-e u nekim od tela Ujedinjenih nacija (ELSA Delegations), da učestvujete na raznim internacionalnim projektima (ELSA Day, Legal Research …), da imate praksu i u zemlji, ali i u inostranstvu. Ali najveća prednost ELSA-e jesu ljudi. Reč je o internacionalnoj organizacija koja vam omogućava da budete povezani sa drugim studentima prava, kako u zemlji tako i u inostranstvu, koji dele sa vama isti taj ELSA spirit. Imate prijatelje u svim delovima Evrope koji vas podržavaju i koji vam uvek stavljaju osmeh na lice. Postajete zauvek povezani sa ovim ljudima i udruženjem – sa svojom ELSA porodicom. Jednom ELSAš, uvek ELSAš!

 

Maja Rubin – Potpredsednica za marketing za 2016/2017.

18600932_10213220159561979_1451391294_n

  1. Koliko dugo si član ELSA-e?

Član ELSA-e sam od početka svog studiranja, tačnije od 2012. godine. Slučajno sam saznala za organizaciju, tačnije od drugarice, koja me je naterala da se učlanim, ja nisam htela, ali na kraju nisam zažalila, jer mi je ELSA-a donela toliko toga, lepih prijateljstava, lepih uspomena, a pre svega da pronađem sebe.

2. Koliko dugo si na funkciji potpredsednice za marketing?

Na ovoj funkciji sam godinu dana, tačnije jedan mandat. Jeste da možda deluje kao dug period, ali meni je to bilo predivnih godinu dana, koje su prošle u dahu, jer sam imala prilike da sarađujem sa predivnim ljudima u sektoru.
Ova prethodna godina ostaće mi u predivnom sećanju.

3. Koje su to prednosti i mane koje možeš da imaš dok si na toj funkciji?

Pa pre svega, funkcija je kao neka nagrada za trud koji se uloži u organizaciji. Što se mene konkretno tiče, prednost je ta što sam imala uvid u rad organizacija, ono što nije dostupno svima, što sam imala priliku da odlučujem o nekim stvarima, otkrila svoje liderske sposobnosti, a pre svega napunila CV, putovala po povoljnijim cenama, stekla dobre kontakte i uvidela koliko sam sposobna i da li mogu da budem na čelu jednog tima. Što se tiče mana, pa zna da bude ponekad naporno jer to je ogromna odgovornost kada vodite sektor, ali opet, sve to dođe na svoje kada radite sa dobrim timom i te mane se toliko i ne osete.

4. Da li je teže biti na čelu marketing sektora ili nekog drugog?

Svaki sektor nosi određenu odgovornost, pa je malo nezahvalno da kažem da je najzahtevnije biti potpredsednik za marketing.
Činjenica je da marketing sektor drži sve ostale sektore i da mi imamo uvid u posao cele organizacije, pa shodno tome imamo i najviše posla, ali ako u nečemu uživate, ni to nije teško.
Za sve ove godine u organizaciji, ja sam uživala u radu marketinga tako da nije mi bilo teško da u ovom mandatu vršim funkciju potpredsednika za marketing.

5. Da li imaš nešto da poručiš ELSA-šima?

Pa pre svega, da uživaju u vremenu provedenom u organizaciji. Da više izvuku iz ELSA-e nego što će ona iz njih, da sklope lepa prijateljstva i da ovo ne vide kao neku obavezu nego hobi, jer čim shvate ELSA-u kao obavezu, zanimljivo prestaje da bude.

I za kraj želim da se zahvalim mom timu što su mi ulepšali ovaj mandat i dali mi priliku da vodim ovakvo neverovatan tim i da im poručim da sam mnogo ponosna na njih, iako znam da sam im to rekla milijardu puta.

 

 

 

 

 

 

Poređenje srednjovekovnog i modernog prava

Održavanje reda i mira tokom perioda srednjeg veka je bilo prilično teško. Seljaci, koji su bili pod pritiskom feudalnog sistema, često su se bunili. Postojalo je nebrojano puno špijuna i ubica koji su pustošili susedna kraljevstva, dok su neki ubijali svoje susede da bi ukrali njihove posede, ekonomski problemi su otvorali vrata lopovima, a takođe je postojao priličan broj bogohulnika o kojima je trebalo povesti računa. Održavanje reda i mira u srednjem veku nije bilo tako lako kao danas, jer nije bilo demokratije, pa samim tim je i zakon nije bio isti za sve. Da nije bilo radikalnih zakona i kazni, haos bi preovladao tokom ove epohe. Većina zločina su bili predmeti suđenja koji uopšte ne liče na one koje viđamo danas.

11

 

 

Vraćajući se unazad kroz podatke, informacije i dokaze koje nam istorija pruža, dolazimo da zaključka da je postojalo verovanje da je jedini način, da se očuvaju red i mir, bio taj da se uspostavi režim u kome bi se ljudi plašili kazni za počinjene zločine. Iz ovog razloga, svi zločini od krađe do ubistva imali su strašne posledice i kazne. Većina kriminalaca bi bili javno kažnjavani ili osramoćeni, tako da bi drugima služili za primer. Vešanja i mučenje su bili najavljivani od strane vladarevih ljudi i privlačili su masu sa svih strana, često i decu, što je bilo ohrabrivano od strane vladara, jer su verovali da strahom iskorenjuju kriminal. U srednjem veku, na kraljevskim sudovima su izlagani slučajevi, a porote su bile sačinjene od plemića koji su često bili subjektivni ili potplaćivani, gde su čak neki slučajevi bili rešavani i pre samog suđenja. Ljudima su odsecali šake za razne zločine, spaljivani su živi, dok su žene za zločin preljube davili u vodi. Neki su bili kuvani živi, lomile su se koske, a ni dranje kože na živo nije bila retka pojava. Setimo se primera iz filma “Hrabro srce” i junaka Vilijama Volasa, kojem su ponudili milostivu smrt u zamenu za priznanje, a kada je odbio, živ je rasporen. Crkva je takođe imala veliku ulogu u suđenju i kažnjavanju i neretko je primenjivan takozvani božji sud, gde su bogovi odlučivali o nečijoj krivici. Božji sud ili ordalije su bili iracionalna dokazna sredstva. Sastojali su se u tome što su se optuženi podvrgavali situacijama opasnim po život, i ako bi iz tih iskušenja izašli živi, smatralo je da je Bog presudio u korist optuženog, odnosno da je optuženi nevin. Kao dokazi služili su: kotao – izvlačenje rukom predmeta iz uzavrele vode, gvožđe – hvatanje rukom usijanog gvožđa, bacanje u vodu, sudski dvoboj. Verovalo se će Bog stati na stranu nevinog lica i da mu neće dozvoliti da strada.

 

1123

Srpsko srednjevekovno pravo obiluje teškim kaznama. Svima je poznato da je Dušan Silni svoju vladavinu jos više učvrstio donošenjem svog strogog zakonika, što samo potvrđuje činjenicu da su stroge kazne i pravila bili neophodni za stvaranje i održavanje reda i mira. Među prvim stvarima koje  je zakonik uređivao  jesu bili bračni odnosi. Član dva i tri ovog zakonika kažu da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Mnogi se slažu da da je danas ostao na snazi zakon iz četranestog veka, gotovo je sigurno da broj silovatelja i pedofila bio sveden na minimum. Dušanovim zakonikom oni su se kažnjavali ovako: “I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže”. Oko za oko, zub za zub najbolje se ogleda kroz kazne vezane za najstrašnije zločine ubstva. Kazna za ubice bila je smrt, međutim ukoliko bi se ubili najbliži, kazna je bila stroža: “Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju”. Ako bi neko ubio duhovno lice, mogao je da završi i na vešalima. Dok se alkoholizam danas ne kažnjava, u vreme cara Dušana prestupi načinjeni pod dejstvom opjnih pića kažnjavali su se vađenjem očiju, batinama, ili sečom udova. Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.” Prema istorijskim podacima, Dušanov zakonik doprineo je do opadanja kriminala u vreme carske Srbije. Mada srručnjaci tvrde da današnje zakonodavstvo nije blago i da povećane kazni za neke zločine ne bi smanjilo broj prestupnika, svaki put kada se dogodi neko svirepo delo, kao kroz maglu pominje se i Dušanov zakonik.

3336

Na kraju, trebalo vi pomenuti da se srednjevekovno pravo uglavnom zasnivalo na principima Biblije. Crkva je verovala da je Bog upravlja čovečanstvom i da pravila koja je on utvrdio treba slepo pratiti. Međutim, problem je bio u tome sto su ljudi ta pravila napravili ozbiljnijim nego sto su ona to zapravo bila. Glavni zakon u srednjevekovnom periodu bio je obuhvaćen listom od deset Božjih zapovesti. Svaki prekršaj ovih zakona bio je kažnjavan surovim mučenjem. Jos neki od teških zločina bili su krađa, veštičarenje, ubistvo, izdaja, rad nedeljom… Moderni zakoni nisu toliko drugačiji od onih srednjevekovnih. Jedina razlika je možda u tome sto mi danas nemamo listu od deset zakona, već od mnogo, mnogo više, ali je činjenica da se svi oni vrte oko originalnih deset.

Шта је мултикултурализам?

Мултикултурализам је идеологија која потиче на институционализацији заједница које имају многе културе. У суштини то се односи на демографску слику неког места и то на организацији школства, градова и нација.

У политичком контексту овај појам се користи на разне начине. С једне стране тражи се једнакост између разних култура унутар једног друштва, док се истовремено са друге стране тражи  чување разноликости култура.

Tolerancija

Главни проблем прихватања придошлица из сиромашних земаља је тај сто су Европљани изгубили поверење у оне делове цивилизације које су мигранте испрва и привукли. Током педесетих година мигранти су почели да пристижу у Европу која се још увек опоравњала од ужаса Другог светског рата те је била заокупљена изградњом институција које би спречиле да се тако нешто понови.

Међу тим институцијама НАТО је била најважнија.  ЕУ је била најамбициознија. Рат је европске мислиоце оградио моралним категоријама и идејама. Постојала је идеја да Европу треба очистити од свих идеологија које су заостале током рата укључујући национализам, а притом је национализам укључивао и све остатке расизма,милитаризма,културног шовинизма али и патриотизма.

Подстакнута од стране САД која се тада бавила питањем комунизма који јој је представљао претњу, Европа тада почиње да ради на развоју успостављања кодекса европских вредности као што су демократија, слобода и људска права, индивидуализам. Ове вредности никада нису прецизно дефинисане,али су донекле омогућиле друштвену кохезију.

Године 1996. холандска влада је сматрала да се расправа о културализму мора водити полазећи од принципа да су све културе једнако вредне. На тај начин би се уз помоћ универзалних вредности држава са неутралношћу суочавала са питањима имиграција и ентицитета. Тај европски универзализам је захтевао да се преуме и  термин политичка коректност који је преузет из америчких расправа о витоперењу логике које је тај универзализам захтевао.Политичка коректност је често смешна. Холандско друштво за одбрану части и одштету водило је кампању против Црног Петра.Деда Мразовог помоћника који шпанску децу трпа у џак и односи. У британској покрајини Мидлендс, град Дадли забранио је држање неких играчака и слика у општинским просторијама пошто се један муслимански службеник жалио због слике прасета,један од романа јунака Бини Пу,на свом столу. То су приче које пласирају конзервативни медији и неке од њих су истините,а неке мање или више измишљене.

Европљани су притом са захвалношћу дочекали њихове новитете, од хашиша до баба гануша. Разноликост је најбоље прихваћена у обаласти кулинарства и моде.

tolerancija-2

Временом се идеологија толеранције променила на два начина. Најпре је проширила домен. Умножиле су се класе људи са правом на заштиту од нетолеранције, а оно што је представњало кршење толеранције постало је произвољно и ад хок. Друго,идеологија је постала тврђа. Делом зато што је законски кодификована,а делом зато што су невладине организације постале њени независни  извршитељи. Кршење толеранције сада је подразумевало и веће санкционисање.

Права хомосексуалаца су најекстремнији пример. Године 2006. полиција је испитивала 80 минута тим хришћанских евангелиста у Великој Британији под сумњом да су делили литературу која је имала потенцијално хомофобичне  ставовое, шездесетогодишњи лутерански проповедник у Шведској осуђен је на месец дана затвора јер је цитирао одломак из библије где се не одобрава хомосексуалност.

Када су у питању расе  и мирације почетком 21. века правила су се такође умногоме променила. Године 1990. француска Народна скупштина донела је Закон у интересу поскивања свих расистичких, антисемитских или ксенофобичних поступака. У Француској је 1949. године основан покрет против расизма и антисемитизма и залагаље за пријатељство међу народима. (МРАП)

Исти покрет је 2002. године тужио новинарку Ориану Фалачи збох подстрекивања расне мржње,а која је жестоко реаговала на нападе на Светски трговински центар.

Гордон Браун је сугерисао својим земљацима да буду експлицитнији у погледу вредности и обичаја које сви у друштву треба да поштују, без обзира на порекло.

Da li su ljudska prava univerzalna?

Kako bismo uopšte diskutovali o ljudskim pravima i njihovoj univerzalnosti, moramo pre svega definisati šta ljudska prava zapravo jesu. Prema definiciji  Kancelarije Komesara Ujedinjenih Nacija za ljudska prava „ljudska prava su prava inherentna svim ljudskim bićima, bez obzira na nacionalnost, boravište, pol, nacionalno i etničko poreklo, rasu,  religiju, jezik ili drugo obeležje…“.  Ova prava su zagarantovana međunarodnim pravom,  političkim deklaracijama, međunarodnim, bilateralnim i regionalnim ugovorima, praksom i radom međunarodnih sudova i tribunala.

web15-siteimages-feature-humanrights-1012x729-v02_0

 

Poreklo teorije o ljudskim pravima može se pronaći još u antičkoj Grčkoj, u  radu grčkih filozofa.

U Srednjem veku, sakralna filozofija i teologija su nastavile težnju za uspostavljanjem ljudskih prava kao univerzalne kategorije.  Nakon velikih otkrića novih kontinenata, evolucije u filozofiji ,  Humanizma i Renesanse,  nastaje radikalan zaokret u teoriji ljudskih prava. Moderni mislioci, Džon Lok, Tomas Hobs, Žan-Žak Ruso, Imanuel Kant preusmerili su pažnju sa spoljašnjih osnova ljudskih prava na individualna, sadržana u ličnim uverenjima,  snazi razuma i moralne samo-kontrole individualaca.

 

Petovekovni proces „individualizacije“  ljudskih prava  „krunisan“ je sa nekoliko međunarodnih dokumenata i deklaracija nakon Drugog svetskog rata. Tragično iskustvo ratnih razaranja , uništavanja i drugih zločina, istrebljenja, zločina protiv čovečosnosti su ubrzali unifikaciju međunarodne zaštite ljudskih prava: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Deklaracija o pravima dece ( 1959),

Međunarodni paktovi o građanskim i političkim pravima ( 1966), Međunarodni paktovi  o ekonomskim, scoijalnim i kulturnim pravima (1966), itd. Pored međunarodnih ugovora i deklaracija, međunarodno pravo ljudskih prava i njegovi univerzalni principi su stvarani, i dalje se stvaraju, kroz rad i praksu Evropskog suda za ljudska prava, Medjunarodnog suda pravda i Medjunarodnog krivičnog suda.

U teoriji ljudskih prava postoje četiri škole mišljenja, što ne znači da dve ili više škola ne dele neke sličnosti u određenim tačkama. One imaju pozadinu u nekoliko akademskih disciplina: filozofiji, političkoj teoriji, pravu, antropologiji, sociologiji, medjunarodnim odnosima, psihologiji, istoriji, itd.

 

Predstavnici škole prirodnog prava univerzalnost ljudskih prava vide u njihovom poticanju od prirode.

Oni zapravo veruju u ljudska prava i postavljaju parametre za prepoznavanje univerzalnosti ljudskih prava. Za njih, prinicipi na kojima počivaju ljudska prava su jedinstveni i univerzalni, nezavisni od vremena, mesta i kultura. Kao više, iznad pozitivnog prava, ono daje ljudima standarde za određivanje da li je pozitivno pravo pravično ili nije. Tokom dugog perioda, barem u zapadnom delu svetu, prirodno poreklo ljudskih prava predstavljalo je „zdrav razum“ i neupitnu istinu.

Predstavnici „protestujuće“ škole izgradili su poziciju i argumente na konstataciji da je  nepravda, koja evoluira tokom vremena,  uslovila novu formulaciju i pristup u teoriji i praksi ljudskih prava.

„Oslobađajuća“ škola ljudska prava posmatra kao konstantnu borbu za globalno usvajanje liberalnih vrednosti i univerzalnosti ljudskih prava.

Predtavnici „diskursne“ škole naglašavaju uticaj različitosti moralnih i kulturnih normi u društvima kroz prostor i vreme.  Oni ljudska prava doživljavaju samo kao proizvod globalnog diskursa,  ali ne i kao pojam ili fenomen koji postoji  koji postoji u svakodnevnom životu.  Za njih, pojam koji nazivamo ljudskim pravima predstavlja kombinaciju kulturne prakse, javnih politika i zakona, ustaljenih sistema i vrednosti.

Unošenje ljudskih prava u ustave i zakone nema formalnu, već samo deklarativnu ulogu, zbog toga što to samo potvrđuje ono što već postoji i bez tog formalnog priznanja. Međunarodne deklaracije i dokumenti samo sumiraju najnovije napretke u oblasti ljudskih prava. Iako je  važnost postojanja ljudskih prava neupitna,  i dalje postoji dovoljno prostora za diskusiju o poreklu ljudskih prava.

Osim različitih škola u teoriji ljudskih prava, postoje kritike koje protivreče argumentima koje predstavnici ovih škola koriste u građenju svojih stanovišta: realisti, utilitaristi, Marksisti,  kulturni-relativisti, feministi, post-kolonijalisti.

Ove kritike zapravo ukazuje na razlike između idealnih, teorijskih konstrukcija ljudskih prava i realnosti njihovog dostizanja širom sveta. Sve ove kritike možemo pozicionirati u dve velike grupe: praktične i konceptualne.

Kritike realista naglašavaju tradiciju“ proglašavanja“ ljudskih prava u (međunarodnim) deklaracijama i konvencijama. Prema njima,  „koren“ ove tradicije nalazi se u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina ( 1789) i Francuskoj revoluciji.  Lajt motiv ove deklaracije je ideja da ljudska prava već postoje, tako da ih nije potrebno stvoriti već samo proglasiti.  Realisit zapravo kritikuju te pre-egzistenciju ljudskih prava,  i  čak štaviše,  naglašavaju ulogu čoveka u stvaranju ljudskih prava. Neki od njih ljudska prava vide kao imaginarna i opasna zbog toga što ona ne prikazuju prava sliku i bliža su utopiji nego realnosti,  sa mogućnošću da prouzrokuju revolt.  Glavnu ideju ove kritike čini tvrdnja ljudska prava nepostoje odvojeno, iznad države, pozitivnog prava, pravnog okvira – ona su društvena činjenica.

Utilitarijanizam, kao filozofsko mišljenje koje ocenjuje akciju prema posledici koju izaziva, tvrdi da je najbolja ona akcija koja maksimizira korisnost. Utilitarijanizam stavlja kolektivni interest pre individualnog,  i spreman je da žrtvuje individualno pravo kako bi postigao korisnost za kolektivitet.

Predstavnici ove škole mišljenja  se ne slažu sa tvrdnjom da su neka prava apsolutna i a priori iznad drugih prava.

Dokle god ljudska prava osiguravaju opšte dobro-javni interes, utilitaristi su spremni da ih zagovaraju  i brane. Čak štaviše, oni favorizuju ( ljudska) prava utemeljena u međunarodnom pravu radije nego prirodno „data“ ljudska prava, utemeljena na nekim univerzalnim, iznad pozitivnog prava, izvorima.

Marksistička kritika tvrdi da ljudska prava maskiraju i odvlače pažnju sa nejednakosti i eksploatacije u kapitalističkom društvu, da su ljudska prava instrument kojim vladajuća klasa zadržava poziciju u društvu i vlasništvo nad resursima.

Kritika kulturnog relativizma pojavila se još pre samog donošenja i usvajanja Univerzalnedeklaracija o ljudskim pravima Ujedininjenih Nacija,  1947. , kada je Američkoa  Antropološka Asocijacija  iznela nekoliko argumenta u pogledu kritike univerzalnosti ljudskih prava. Ona je tvrdila da je uspostavljanje ljudskih prava proizvod pojedinačne kulture i da ne bi trebalo da postoji jedan, univerzalni standard ljudskih prava, validan za celokupno čovečanstvo.  Različite vrednosti i moralne norme, dominantne u određenoj kulturi, mogu da stvore različite normativne okvire za ljudska prava.

Možda je jedna od najvažnijih uloga kulturnog relativizma bila da se suprostavi imperijalističkoj tendenciji  da prisvaja „emancipaciju“ u pogledu ljudskih prava,  i da to koristi kao izgovor za (neo)kolonijalna osvajanja i kampanje.  Jednostavno, kulturni relativizam poseduje sposobnost da prevaziđe arogantnost univerzalizma.

Feministička kritika ističe  da su ljudska prava stvorena dominantno od strane muškaraca i da su orijentisana prema njihovim potrebama. Ova kritika naglašava da su ljudska prava stvorena „ od muškaraca za muškarce“.

Post-kolonijalisti pokušavaju da kritikuju zaostavštinu (zapadnog) imperijalizma i „ekskluzivni koncept“ ljudskih prava. Oni kritikuju argumente koje su kolonijalisti koristili da opravdaju svoje akcije: civilizacija, rasna superiornost,  prosvećivanje,  kao izgovore za aroganciju Zapada i podelu na „nas“ i „njih“.

Možemo zaključiti da, iako uvek postoji prostor za kritiku ustanovljavanja i   porekla ljudskih prava , nema sumnje da su ljudska prava nešto za šta  ne smemo prestati da se borimo i zagovaramo, ukoliko želimo da živimo u svetu bez nepravde.

457516634_1280x568

 

Literatura:

Sasa Gajin, Human rights, legal- systematical framework ( Belgrade, 2012 )

Leo Strauss, Natural Right and History (Chicago: University of Chicago Press, 1953

Marie-Bénédicte Dembour, What are human rights (  Human Rights Quarterly, Volume 32, Number 1, The Johns Hopkins University Press)