Bitka za Alep

Crveni Krst je 2012. godine proglasio građanski rat u Siriji oružanim unutrasnjim  konfliktom,odnosno građanskim ratom, što je značilo punu primenu međunarodnog humanitarnog prava pod Ženevskom konvencijom.

Slobodna Sirijska Armija je 2012. upala u delove Alepa i tada počinje bitka za Alep.

Izbeglička kriza koja je počela 2010. godine eskalirala je tokom 2015. godine. Početkom 2010. godine kada je počela izbeglička kriza, u Evropi su na priliv onih koji beže iz ratom zahvaćenih područja gledali blagonaklono,međutim u zadnje vreme je odnos prema migrantima postao predmet žestokih sporova između pojedinih evropskih clanica. Da li „zaštita“ teritorije ili strah od muslimanske vere u isto vreme ugrožavaju i ljudska prava? Svakako da ugrožavaju. Svako postupanje sa ljudima koje izlazi iz okvira dozvoljenog ponašanja je direktan udar na ljudska prava.Da li se postavljanje bodljikave zice ili smeštaj ljudi u karantine bez hrane i vode moze nazvati zaštitom teritorije?

Međutim dok su nam svakodnevno stizale ovakve vesti iz sveta i Evrope,dok su ljudi sa jedne strane bili šokirani nehumanim postupcima koji ugrožavaju ljudska prava,a drugi podržavali politiku koja se vodila protiv izbeglica i sa strahom posmatrali one koji pristižu i u našu zemlju da li su se zapitali koliko izbora ljudi iz zemlje u kojoj besni rat imaju izbora? Dva. Da odu ili da ostanu.

Medjutim i ako izaberu da ostanu njihova deca će postati kao Omran, a ako odluče da odu iz svoje zemlje njihova deca će možda umreti tokom puta.

U decembru 2016. godine bitka za Alep ulazi u završnu fazu.

100.000 civila napustilo je Istočni Alep. Od toga kako je izjavio Ruski Centar za pomirenje 40.484 dece, dok je više od 5.100 civila vraćeno u zapadni deo oblasti koji su nedavno preuzele sirijske vladine snage.

Ex Oriente lux.

Ipak tokom šest godina rata  sa Istoka dolaze vesti o smrti hiljade ljudi,o svakodnevnom uništavanju mnogih gradova. Jedan od najznačajnijih vojnih uporišta u Siriji je i Alep.

 

Alep je bio najlepši grad u Siriji.

Viševekovna arhitektura,svakodnevni milionski saobraćaj,ogromne pijace na kojima se nekada svakodnevno moglo videti na hiljade ljudi i turista. Danas je nekadašnji izgled Alepa samo sećanje. LJudi koji su nekada Alep nazivali svojim domom danas je samo sećanje. Nekadašnji istorijski deo grada je u potpunosti uništen i neprepoznatljiv. Ulicama Alepa danas,šest godina kasnije nalaze se ruševine. Neprestano granitiranje Ruskih i Sirijskih snaga pretvorilo je grad u prašinu.

Prošle nedelje odigrala se jedna od najvećih bitaka za Alep. Bitka koja bi se mogla uporediti sa Drugim Svetskim Ratom.

 

Tokom prošle nedelje putem tvitera,instagrama i fejsbuka deljeno je više stotina slika. Poražavajuće scene onoga što je ostalo iza bitke za Alep i pitanja šta će ostati dok se rat ne završi.

 

Medjutim izvan interesa politike svetskih sila, terorističkih napada koji svakako povećavaju strah ljudi u Evropi i svetu ili dobrog ili lošeg mišljenja o izbeglicama širom Evrope koje je podeljeno i u našoj zemlji, izvan onoga sto nam predstavljaju društvene mreže ili televizija,izvan granica gde ne besni rat, gde ljudi razmišljaju o praznicima,a ne o tome da li će preživeti dan koji dolazi,gde ljudi slobodno šetaju ulicama, a ne ruševinama, idu u škole i posao ili  izvan svega toga nalazi se Alep i mnostvo drugih gradova u Siriji i drugim arapskim zemljama.

Teroristički napadi širom sveta svakako doprinose odbojnosti koja se oseća prema ovim ljudima. Zatvorska kazna za pokusaj terorističkog napada u svetu i našoj zemlji je od dve do pet godina. Međutim teroristički napadi širom sveta su gotovo uvek samoubilačkog karaktera tako da počinioci često i ne dočekaju zatvorsku kaznu.

I pored svake užasavajuće fotografije koja je pristigla iz sveta proteklih nedelju dana, čini se da svet i dalje drži zatvorene oči pred hororom koji se dogadjao u Alepu. Leševi, ranjeni ljudi na ulicama,napuštena deca koja putem tvitera salju poruke za pomoć.  „Miris krvi“ se može osetiti i videti na fotografijama.

Koliko znamo o vršnjačkom nasilju?

Da bi razumeli pojam vršnjačkog nasilja, moramo ga prvo definisati. Vršnjačko nasilje je neželjeno agresivno ponašanje, najčešće među decom školskog uzrasta, koje se povezuje sa željom za dokazivanjem moći. Uključuje pretnje, širenje lažnih informacija, fizički ili verbalni napad, namerno isključivanje iz grupe…

Dolazimo do pitanja zašto se uopšte pojedina deca tako ponašaju. Šta ih podstakne na tako nešto? Odgovora je mnogo. Nisu svesni posledica svojih akcija, oponašaju primere koje su videli, žele da budu poput svojih idola čak. Nažalost, u najvećem broju slučajeva, kako su neka istraživanja pokazala, deca koja su nasilna najčešće i sama potiču iz porodica u kojima fizičko i verbalno nasilje nije strano, pa misle da je to jedini način na koji mogu doći do rešenja problema.

U nekom od sledećih postova, više ćemo se posvetiti analizi potrebe za nasiljem. Za sada, osvrnimo se na žrtve vršnjačkog nasilja. Ko su oni i zašto su neki od njih više podložni ovoj vrsti nasilja? To su uglavnom deca koja u mnogo čemu odskaču od drugih. Na primer, neka od njih su druge vere, drugačije se ponašaju, nižeg su ekonomskog statusa, slušaju drugačiju muziku ili se drugačije oblače.  Mnogi od njih imaju nisko samopouzdanje, pa samim tim i loše socijalne veštine, zbog kojih ne znaju kako da se odbrane valjano. Takođe, u ovu grupu spadaju i deca koja su, kao da vršnjačko nasilje nije dovoljno, i same žrtve porodičnog nasilja.

Da bi ovaj tekst imao smisla i doprineo podizanju svesti o ovom problemu, ne možemo a da ne spomenemo par slučaja vršnjačkog nasilja koji su se dogodili samo u poslednjih par godina, što je poražavajuća činjenica za našu državu.

 

Prisetimo se slučaja malene Gale Savić, učenice petog razreda OŠ „Ivan Goran Kovačić“ iz Subotice, koju su drugarice iz razreda peticijom htele da izbace iz odeljenja, samo jer boluje od neizlečive bolesti, koja, nažalost, ostavlja vidljive tragove na njenom telu. Prema rečima Galine majke, Đurđije Aksentijević, devojčice su jednom čak odbile da stanu pored nje, kada se ceo razred fotografisao. Nisu joj radile ružne stvari, nisu je gurale, ali su pokazivale konstantan pasivni otpor prema njoj. Što je možda najgore od svega, vršnjačkom nasilju je vetar u leđa dao i pokrajinski sekretar Mihalj Njilaš izjavom da nije video propust u radu škole i da su devojčice shvatile grešku. Do danas, jos uvek se niko ne smatra odgovornim za ovaj slučaj.

Međutim, slučaj koji je možda najviše potresao javnost u Srbiji, bio je slučaj Alekse Jankovića, četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, za koga, nažalost, spasa nije bilo. Izvršio je samoubistvo skokom sa terase svog stana. Napori njegovih roditelja da spreče tragediju nisu urodili plodom. Žalili su se Školskoj upravi Niš, Prosvetnoj inspekciji, Ministarstvu prosvete, Grupi za suzbijanje maloletničke delinkvencije PU Niš. Čak je i škola unajmila jednog policajca, kojeg su plaćali roditelji. Ništa nije urodilo plodom. Osam meseci maltretiranja, ponižavanja, prebijanja i pretnji doveli su do tragičnog kraja. Nasilnici su školsku godinu završili sa odličnom ocenom iz vladanja, a Aleksa svoju ocenu nije dočekao. Na kraju se postavilo pitanje ko treba da odgovara za nemar i nesprečavanje vršnjačkog nasilja. Sudija Prekršajnog suda u Nišu, Tanja Bejatović Savić, osudila je Osnovnu školu “Sreten Mladenović Mika” i njenu bivšu direktorku, Suzanu Popović Ickovski ,na kazne od 500.000 i 50.000 dinara u “slučaju učenika Alekse Jankovića”. Prema navodima suda, prekršen je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Zakon o prekršajima. Škola i direktorka su krivi jer od 20. novembra 2010. do 10. maja 2011. uopšte nisu ili nisu blagovremeno preuzeli bilo kakve ili odgovarajuće mere propisane Pravilnikom o protokolu postupanja u slučaju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Škola je uložila žalbu na prethodnu presudu, ali je Apelacioni sud u Nišu odbacio kao neosnovanu. Apelacioni sud u Nišu doneo je presudu da škola OŠ „Sreten Mladenović Mika“ iz Niša mora da isplati skoro dva miliona dinara odštete Dragani i Bojanu Jankoviću  zbog pretrpljenog straha, duševnih bolova i povrede prava ličnosti usled propusta koji su doveli do smrti njihovog sina Alekse Jankovića.

Kakve su kazne za nasilnike?

Na društvenim mrežama pokrenula se peticija da se donese Aleksin zakon.
Prema rečima poslanika Narodne skupštine, tu se ne radi o inicijativi za promenu jednog zakona, nego o promeni mnogobrojnih.
Prema Aleksinom zakonu predviđene su kaznene mere za prosvetne radnike koji na vreme ne obrate pažnju na nasilje, pa čak i oduzimanje licence za rad, što je po nekima apsurdno.
Takođe, predviđeno je i suspendovanje nasilnika iz škole.

Sadašnji zakoni predviđaju novčane kazne za roditelje i prosvetne radnike.
Kazna roditeljima za vršnjačko nasilje koje sprovode njihova deca uključuje pojačani nadzor nad vršenjem roditeljskog prava Centra za socijalni rad.
Neki smatraju da nije dovoljno samo pooštriti zakone, već i raditi na edukaciji da se podigne svest o ovome problemu.

Koliko su pravične kazne za nasilnike?
Različita su mišljenja, ali definitivno treba neko rešenje da se nađe da se ovaj problem spreči.

Pročitajte  Pravilnik o protokolu u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje.

 

Na kraju, ostaje nam da se zapitamo kako i na koji način se može doprineti suzbijanju vršnjačkog nasilja. Svakako, ne može se jedan školski policajac izboriti sa školom punom dece, niti se može postaviti za svako dete po jedan policajac koji bi ga nadgledao. To je nešto na čemu moraju zajedno raditi nastavnici, pedagozi, psiholozi, roditelji i sama deca. Razgovorom, empatijom i željom da se stvari poprave. Nijedno dete na našoj planeti ne zaslužuje da bude izloženo nasilju, bilo da ga trpi, bilo da ga sprovodi (jer kako smo već negde gore napomenuli, i ono samo je verovatno izloženo nekom obliku nasilja kod kuće).

 

Izvori:

www.blic.rs

www.niskevesti.rs

www.balkans.aljazeera.net

www.unicef.rs

www.stopbullying.gov