Da li su ljudska prava univerzalna?

Kako bismo uopšte diskutovali o ljudskim pravima i njihovoj univerzalnosti, moramo pre svega definisati šta ljudska prava zapravo jesu. Prema definiciji  Kancelarije Komesara Ujedinjenih Nacija za ljudska prava „ljudska prava su prava inherentna svim ljudskim bićima, bez obzira na nacionalnost, boravište, pol, nacionalno i etničko poreklo, rasu,  religiju, jezik ili drugo obeležje…“.  Ova prava su zagarantovana međunarodnim pravom,  političkim deklaracijama, međunarodnim, bilateralnim i regionalnim ugovorima, praksom i radom međunarodnih sudova i tribunala.

web15-siteimages-feature-humanrights-1012x729-v02_0

 

Poreklo teorije o ljudskim pravima može se pronaći još u antičkoj Grčkoj, u  radu grčkih filozofa.

U Srednjem veku, sakralna filozofija i teologija su nastavile težnju za uspostavljanjem ljudskih prava kao univerzalne kategorije.  Nakon velikih otkrića novih kontinenata, evolucije u filozofiji ,  Humanizma i Renesanse,  nastaje radikalan zaokret u teoriji ljudskih prava. Moderni mislioci, Džon Lok, Tomas Hobs, Žan-Žak Ruso, Imanuel Kant preusmerili su pažnju sa spoljašnjih osnova ljudskih prava na individualna, sadržana u ličnim uverenjima,  snazi razuma i moralne samo-kontrole individualaca.

 

Petovekovni proces „individualizacije“  ljudskih prava  „krunisan“ je sa nekoliko međunarodnih dokumenata i deklaracija nakon Drugog svetskog rata. Tragično iskustvo ratnih razaranja , uništavanja i drugih zločina, istrebljenja, zločina protiv čovečosnosti su ubrzali unifikaciju međunarodne zaštite ljudskih prava: Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), Deklaracija o pravima dece ( 1959),

Međunarodni paktovi o građanskim i političkim pravima ( 1966), Međunarodni paktovi  o ekonomskim, scoijalnim i kulturnim pravima (1966), itd. Pored međunarodnih ugovora i deklaracija, međunarodno pravo ljudskih prava i njegovi univerzalni principi su stvarani, i dalje se stvaraju, kroz rad i praksu Evropskog suda za ljudska prava, Medjunarodnog suda pravda i Medjunarodnog krivičnog suda.

U teoriji ljudskih prava postoje četiri škole mišljenja, što ne znači da dve ili više škola ne dele neke sličnosti u određenim tačkama. One imaju pozadinu u nekoliko akademskih disciplina: filozofiji, političkoj teoriji, pravu, antropologiji, sociologiji, medjunarodnim odnosima, psihologiji, istoriji, itd.

 

Predstavnici škole prirodnog prava univerzalnost ljudskih prava vide u njihovom poticanju od prirode.

Oni zapravo veruju u ljudska prava i postavljaju parametre za prepoznavanje univerzalnosti ljudskih prava. Za njih, prinicipi na kojima počivaju ljudska prava su jedinstveni i univerzalni, nezavisni od vremena, mesta i kultura. Kao više, iznad pozitivnog prava, ono daje ljudima standarde za određivanje da li je pozitivno pravo pravično ili nije. Tokom dugog perioda, barem u zapadnom delu svetu, prirodno poreklo ljudskih prava predstavljalo je „zdrav razum“ i neupitnu istinu.

Predstavnici „protestujuće“ škole izgradili su poziciju i argumente na konstataciji da je  nepravda, koja evoluira tokom vremena,  uslovila novu formulaciju i pristup u teoriji i praksi ljudskih prava.

„Oslobađajuća“ škola ljudska prava posmatra kao konstantnu borbu za globalno usvajanje liberalnih vrednosti i univerzalnosti ljudskih prava.

Predtavnici „diskursne“ škole naglašavaju uticaj različitosti moralnih i kulturnih normi u društvima kroz prostor i vreme.  Oni ljudska prava doživljavaju samo kao proizvod globalnog diskursa,  ali ne i kao pojam ili fenomen koji postoji  koji postoji u svakodnevnom životu.  Za njih, pojam koji nazivamo ljudskim pravima predstavlja kombinaciju kulturne prakse, javnih politika i zakona, ustaljenih sistema i vrednosti.

Unošenje ljudskih prava u ustave i zakone nema formalnu, već samo deklarativnu ulogu, zbog toga što to samo potvrđuje ono što već postoji i bez tog formalnog priznanja. Međunarodne deklaracije i dokumenti samo sumiraju najnovije napretke u oblasti ljudskih prava. Iako je  važnost postojanja ljudskih prava neupitna,  i dalje postoji dovoljno prostora za diskusiju o poreklu ljudskih prava.

Osim različitih škola u teoriji ljudskih prava, postoje kritike koje protivreče argumentima koje predstavnici ovih škola koriste u građenju svojih stanovišta: realisti, utilitaristi, Marksisti,  kulturni-relativisti, feministi, post-kolonijalisti.

Ove kritike zapravo ukazuje na razlike između idealnih, teorijskih konstrukcija ljudskih prava i realnosti njihovog dostizanja širom sveta. Sve ove kritike možemo pozicionirati u dve velike grupe: praktične i konceptualne.

Kritike realista naglašavaju tradiciju“ proglašavanja“ ljudskih prava u (međunarodnim) deklaracijama i konvencijama. Prema njima,  „koren“ ove tradicije nalazi se u Deklaraciji o pravima čoveka i građanina ( 1789) i Francuskoj revoluciji.  Lajt motiv ove deklaracije je ideja da ljudska prava već postoje, tako da ih nije potrebno stvoriti već samo proglasiti.  Realisit zapravo kritikuju te pre-egzistenciju ljudskih prava,  i  čak štaviše,  naglašavaju ulogu čoveka u stvaranju ljudskih prava. Neki od njih ljudska prava vide kao imaginarna i opasna zbog toga što ona ne prikazuju prava sliku i bliža su utopiji nego realnosti,  sa mogućnošću da prouzrokuju revolt.  Glavnu ideju ove kritike čini tvrdnja ljudska prava nepostoje odvojeno, iznad države, pozitivnog prava, pravnog okvira – ona su društvena činjenica.

Utilitarijanizam, kao filozofsko mišljenje koje ocenjuje akciju prema posledici koju izaziva, tvrdi da je najbolja ona akcija koja maksimizira korisnost. Utilitarijanizam stavlja kolektivni interest pre individualnog,  i spreman je da žrtvuje individualno pravo kako bi postigao korisnost za kolektivitet.

Predstavnici ove škole mišljenja  se ne slažu sa tvrdnjom da su neka prava apsolutna i a priori iznad drugih prava.

Dokle god ljudska prava osiguravaju opšte dobro-javni interes, utilitaristi su spremni da ih zagovaraju  i brane. Čak štaviše, oni favorizuju ( ljudska) prava utemeljena u međunarodnom pravu radije nego prirodno „data“ ljudska prava, utemeljena na nekim univerzalnim, iznad pozitivnog prava, izvorima.

Marksistička kritika tvrdi da ljudska prava maskiraju i odvlače pažnju sa nejednakosti i eksploatacije u kapitalističkom društvu, da su ljudska prava instrument kojim vladajuća klasa zadržava poziciju u društvu i vlasništvo nad resursima.

Kritika kulturnog relativizma pojavila se još pre samog donošenja i usvajanja Univerzalnedeklaracija o ljudskim pravima Ujedininjenih Nacija,  1947. , kada je Američkoa  Antropološka Asocijacija  iznela nekoliko argumenta u pogledu kritike univerzalnosti ljudskih prava. Ona je tvrdila da je uspostavljanje ljudskih prava proizvod pojedinačne kulture i da ne bi trebalo da postoji jedan, univerzalni standard ljudskih prava, validan za celokupno čovečanstvo.  Različite vrednosti i moralne norme, dominantne u određenoj kulturi, mogu da stvore različite normativne okvire za ljudska prava.

Možda je jedna od najvažnijih uloga kulturnog relativizma bila da se suprostavi imperijalističkoj tendenciji  da prisvaja „emancipaciju“ u pogledu ljudskih prava,  i da to koristi kao izgovor za (neo)kolonijalna osvajanja i kampanje.  Jednostavno, kulturni relativizam poseduje sposobnost da prevaziđe arogantnost univerzalizma.

Feministička kritika ističe  da su ljudska prava stvorena dominantno od strane muškaraca i da su orijentisana prema njihovim potrebama. Ova kritika naglašava da su ljudska prava stvorena „ od muškaraca za muškarce“.

Post-kolonijalisti pokušavaju da kritikuju zaostavštinu (zapadnog) imperijalizma i „ekskluzivni koncept“ ljudskih prava. Oni kritikuju argumente koje su kolonijalisti koristili da opravdaju svoje akcije: civilizacija, rasna superiornost,  prosvećivanje,  kao izgovore za aroganciju Zapada i podelu na „nas“ i „njih“.

Možemo zaključiti da, iako uvek postoji prostor za kritiku ustanovljavanja i   porekla ljudskih prava , nema sumnje da su ljudska prava nešto za šta  ne smemo prestati da se borimo i zagovaramo, ukoliko želimo da živimo u svetu bez nepravde.

457516634_1280x568

 

Literatura:

Sasa Gajin, Human rights, legal- systematical framework ( Belgrade, 2012 )

Leo Strauss, Natural Right and History (Chicago: University of Chicago Press, 1953

Marie-Bénédicte Dembour, What are human rights (  Human Rights Quarterly, Volume 32, Number 1, The Johns Hopkins University Press)

 

Advertisements

Pravo kroz fikciju i stvarnost

Jedna od najboljih stvari je da, kad gledate seriju vezanu za pravo ili kriminal, znate da će negativci završiti u zatvoru i da ćete dobiti odgovore na sva vaša pitanja. Ali da li je to tako u pravom životu? Mislim da svi možemo da se složimo da baš i nije.

Pre nego što pređemo na povlačenje paralele vezane za pravo, valjalo bi da se na kratko osvrnemo na povlačenje paralele između kriminalističkih serija i realnog života. Na televizoru, kretanje istražitelja i detektiva gotovo da je postalo naučna fantastika. U jednoj sceni su na mestu zločina, a već u sledećoj se nalaze u laboratoriji i odmah pronalaze jedan od mnogih ključnih dokaza za rešavanje slučaja. Slična stvar je i sa DNK analizom. U pravom životu potrebne su nedelje, ako ne i meseci za analizu dokaza, a u seriji rezulate dobiju u roku od dve scene od po minut i po. Bilo bi savršeno kad bi bilo tako i u pravom životu, zar ne? Takođe, ispod noktiju svake žrtve neće uvek biti dokaznog materijala, kao što se ni otisci prstiju neće naći na svakom mestu zločina.

kinopoisk.ru

Ali šta je sa pravom, advokatima i sudijama? Pa, pre svega, pravo je u realnom životu jako, jako sporo. Stvari se konstantno odlažu, a čak i naprostijem slučaju treba dosta da bi došao do suđenja. Ipak, dosta predmeta ne završi na sudu, jer se stranke uglavnom nagode. Dalje, građanski predmeti su često dosta spori. Često se radi o godinama, dok suđenja u serijama teže da budu prilično brza, što sa normalnim suđenjima nije baš slučaj, čak i onima koji traju po jedan dan.
Što se posla advokata tiče, njihov posao verovatno ne kreće dok istražitelji, inspektori i detektivi ne odrade veći deo posla i ne dostave činjenice, ali to ne znači da je njihova uloga u serija manje dramatizovana. Naprotiv! Stavimo se na trenutak u taj fiktivni svet. Recimo da vas niko ne bi shvatio ozbiljno, a kamoli ponudio posao, osim ako niste zavrsili neki od fakulteta iz Ajvi lige (čitaj: Harvard). Međutim, u realnosti, ekstremno je retko da advokatske kancelarije zapošljavaju ljude sa samo jednog Univerziteta.

Dalje, bavljenje advokaturom u serijama i filmovima može delovati dosta glamurozno. Dobra odeća, stalno u pokretu, veliki razgovori i krupne, ozbiljne reči. Ima toga u pravom životu, ali nije to baš tako kao u serijama. Uzmimo za primer advokata kojem je specijalnost korporativno pravo. Čisto sumnjamo da on jurca od mesta do mesta, usput stiže da reši jos šest komplikovanih slučajeva, tri ubistva, spusti nekoj baki mačku sa drveta i prevede školski razred preko ulice. Uglavnom taj isti najviše  vremena provodi pred kompijuterom, nervozan i zbunjen, tumačeći neki dokument, koji je već protumačen šezdeset puta, ali opet, za svaki slučaj, da se ne propusti nešto. Jesam li spomenula da će slučaj verovatno potrajati godinama?

TJ-21064r.JPG

Takođe, veliki upitnik se postavlja kada vidimo se svedoci i okrivljeni vrlo lako slome. Učini nam se da sve što je potrebno su prava i ključna pitanja. Da, iako to zaista jeste jedna od ključnih stvari, pitanje je da li je zaista tako lako slomiti ljude i navesti ih na priznanje. Čini se da i ne baš. Ljudi su spremni na svašta da sakriju istinu, a u filmovima i serijama deluje kao da su u sekundi rešili da budu pravedni i ipak priznaju krivicu i provedu deo ili ostatak života u zatvoru ili plate ogromnu kaznu.

Ipak, možda najveća obmana koju nam predstavljaju u filmovima i serijama je ona da su svi pravnici majstori argumentovanja, da uvek dokažu svoju poentu i da uvek dobri, koliko god neiskusni, dobiju slučaj, a oni loši (obično sa višedecenijskim iskustvom) ostanu nadmudreni i poniženi (setite se filma Pravna plavuša). Oni su oštri sa rečima, sposobni da okrenu mišljenje porote u svoju korist u par minuta, sama Justicija ih je zaposela i to baš u svakoj seriji i filmu. Možda ne dobiju slučaj u toj epizodi (strpljenje je vrlina?!), ali do kraja sezone, znate da će sve biti rešeno. Kada se radi o pregovorima, oni nastupaju agresivno, činjenice i argumenti pljušte, i drugoj strani ne ostaje ništa nego da prizna svoj poraz i pristane na uslove. Međutim, realnost je posve drugačija. Naravno da postoje advokati koji su sjajni oratori i retoričari, oni nisu agresivni u svojoj pojavi ili naročito upečatljivi. Studirajući Pravni fakultet, sigurna sam da smo svi imali priliku da čujemo neke od naših najboljih i najuspešnijih pravnika, ali što se mene tiče, niko od njih nije delovao kao dotični likovi iz filmova i serija, već su na potpuno miran, staložen i, šta više, ravnopravan način prenosili svoje znanje i iskustvo na studente. Oni radije biraju da uspostave normalan odnos sa sudijom ili suparničkom stranom, nego da stvaraju tenziju. Logično, nekad se desi da se dodje do tačke usijanja, ali to nije dramatično kao što je predstavljeno na televizoru. Oni znaju da su agresivnost i pojačan ton glasa često znak očaja i nesigurnosti.

tumblr_mq7jzkDD4m1szx1oxo1_

Filmovi i serije su odličan način zabave. Faktori iznenađenja i komplikacije nikad ne razočaravaju. Međutim, u realnom pravu, iznenađenja i tajni gotovo da nema, kao ni publike da se tome divi. Činjenica je da se dosta pravnih poslova danas rešava preko mejla. Kako ne bi bilo zanimljivo od toga napraviti fikciju, reditelji i producenti od toga prave prave šou i sapunicu, o čemu govori procenat uspešnih pravnih serija i filmova. Koliko god ljudi bili nevoljni to da priznaju, činjenica je da svi volimo dobru dramu i akciju, ma koliko mi bili svesni da realan život nije tome ni blizu.