Pravo kroz fikciju i stvarnost

Jedna od najboljih stvari je da, kad gledate seriju vezanu za pravo ili kriminal, znate da će negativci završiti u zatvoru i da ćete dobiti odgovore na sva vaša pitanja. Ali da li je to tako u pravom životu? Mislim da svi možemo da se složimo da baš i nije.

Pre nego što pređemo na povlačenje paralele vezane za pravo, valjalo bi da se na kratko osvrnemo na povlačenje paralele između kriminalističkih serija i realnog života. Na televizoru, kretanje istražitelja i detektiva gotovo da je postalo naučna fantastika. U jednoj sceni su na mestu zločina, a već u sledećoj se nalaze u laboratoriji i odmah pronalaze jedan od mnogih ključnih dokaza za rešavanje slučaja. Slična stvar je i sa DNK analizom. U pravom životu potrebne su nedelje, ako ne i meseci za analizu dokaza, a u seriji rezulate dobiju u roku od dve scene od po minut i po. Bilo bi savršeno kad bi bilo tako i u pravom životu, zar ne? Takođe, ispod noktiju svake žrtve neće uvek biti dokaznog materijala, kao što se ni otisci prstiju neće naći na svakom mestu zločina.

kinopoisk.ru

Ali šta je sa pravom, advokatima i sudijama? Pa, pre svega, pravo je u realnom životu jako, jako sporo. Stvari se konstantno odlažu, a čak i naprostijem slučaju treba dosta da bi došao do suđenja. Ipak, dosta predmeta ne završi na sudu, jer se stranke uglavnom nagode. Dalje, građanski predmeti su često dosta spori. Često se radi o godinama, dok suđenja u serijama teže da budu prilično brza, što sa normalnim suđenjima nije baš slučaj, čak i onima koji traju po jedan dan.
Što se posla advokata tiče, njihov posao verovatno ne kreće dok istražitelji, inspektori i detektivi ne odrade veći deo posla i ne dostave činjenice, ali to ne znači da je njihova uloga u serija manje dramatizovana. Naprotiv! Stavimo se na trenutak u taj fiktivni svet. Recimo da vas niko ne bi shvatio ozbiljno, a kamoli ponudio posao, osim ako niste zavrsili neki od fakulteta iz Ajvi lige (čitaj: Harvard). Međutim, u realnosti, ekstremno je retko da advokatske kancelarije zapošljavaju ljude sa samo jednog Univerziteta.

Dalje, bavljenje advokaturom u serijama i filmovima može delovati dosta glamurozno. Dobra odeća, stalno u pokretu, veliki razgovori i krupne, ozbiljne reči. Ima toga u pravom životu, ali nije to baš tako kao u serijama. Uzmimo za primer advokata kojem je specijalnost korporativno pravo. Čisto sumnjamo da on jurca od mesta do mesta, usput stiže da reši jos šest komplikovanih slučajeva, tri ubistva, spusti nekoj baki mačku sa drveta i prevede školski razred preko ulice. Uglavnom taj isti najviše  vremena provodi pred kompijuterom, nervozan i zbunjen, tumačeći neki dokument, koji je već protumačen šezdeset puta, ali opet, za svaki slučaj, da se ne propusti nešto. Jesam li spomenula da će slučaj verovatno potrajati godinama?

TJ-21064r.JPG

Takođe, veliki upitnik se postavlja kada vidimo se svedoci i okrivljeni vrlo lako slome. Učini nam se da sve što je potrebno su prava i ključna pitanja. Da, iako to zaista jeste jedna od ključnih stvari, pitanje je da li je zaista tako lako slomiti ljude i navesti ih na priznanje. Čini se da i ne baš. Ljudi su spremni na svašta da sakriju istinu, a u filmovima i serijama deluje kao da su u sekundi rešili da budu pravedni i ipak priznaju krivicu i provedu deo ili ostatak života u zatvoru ili plate ogromnu kaznu.

Ipak, možda najveća obmana koju nam predstavljaju u filmovima i serijama je ona da su svi pravnici majstori argumentovanja, da uvek dokažu svoju poentu i da uvek dobri, koliko god neiskusni, dobiju slučaj, a oni loši (obično sa višedecenijskim iskustvom) ostanu nadmudreni i poniženi (setite se filma Pravna plavuša). Oni su oštri sa rečima, sposobni da okrenu mišljenje porote u svoju korist u par minuta, sama Justicija ih je zaposela i to baš u svakoj seriji i filmu. Možda ne dobiju slučaj u toj epizodi (strpljenje je vrlina?!), ali do kraja sezone, znate da će sve biti rešeno. Kada se radi o pregovorima, oni nastupaju agresivno, činjenice i argumenti pljušte, i drugoj strani ne ostaje ništa nego da prizna svoj poraz i pristane na uslove. Međutim, realnost je posve drugačija. Naravno da postoje advokati koji su sjajni oratori i retoričari, oni nisu agresivni u svojoj pojavi ili naročito upečatljivi. Studirajući Pravni fakultet, sigurna sam da smo svi imali priliku da čujemo neke od naših najboljih i najuspešnijih pravnika, ali što se mene tiče, niko od njih nije delovao kao dotični likovi iz filmova i serija, već su na potpuno miran, staložen i, šta više, ravnopravan način prenosili svoje znanje i iskustvo na studente. Oni radije biraju da uspostave normalan odnos sa sudijom ili suparničkom stranom, nego da stvaraju tenziju. Logično, nekad se desi da se dodje do tačke usijanja, ali to nije dramatično kao što je predstavljeno na televizoru. Oni znaju da su agresivnost i pojačan ton glasa često znak očaja i nesigurnosti.

tumblr_mq7jzkDD4m1szx1oxo1_

Filmovi i serije su odličan način zabave. Faktori iznenađenja i komplikacije nikad ne razočaravaju. Međutim, u realnom pravu, iznenađenja i tajni gotovo da nema, kao ni publike da se tome divi. Činjenica je da se dosta pravnih poslova danas rešava preko mejla. Kako ne bi bilo zanimljivo od toga napraviti fikciju, reditelji i producenti od toga prave prave šou i sapunicu, o čemu govori procenat uspešnih pravnih serija i filmova. Koliko god ljudi bili nevoljni to da priznaju, činjenica je da svi volimo dobru dramu i akciju, ma koliko mi bili svesni da realan život nije tome ni blizu.

 

Borba protiv organizovanog kriminala

9550091-background-concept-wordcloud-illustration-of-organized-crime-stock-illustration

Organizovani kriminalitet je veoma stara pojava. On postoji u skoro svim zemljama i pokazuje tendenciju povećanja. U vezi s tim, zemlje u kojima je najizraženiji svakodnevno se suočavaju sa potrebom sprečavanja i suzbijanja.

Kroz istoriju, definicija organizovanog kriminaliteta se menjala, ali je njena suština ostala ista –  aktivnost kriminalnih grupa ili organizacija čiji je cilj protivzakonito obavljanje poslova, tj. vršenje krivičnih dela radi sticanja profita ili prevlasti u odredjenim oblastima društvenog zivota.

Medju najpoznatijim tradicionalnim mafijaškim organizacijama danas su italijanska Koza Nostra (Cosa Nostra), Ndrangeta (Ndrangheta), Kamora (Camorra), Sakra korona unita (Nuova Sacra Corona Unita), kineske trijade, japanske jakuze, kolumbijska narkomafija, ruska i albanska mafija.

Organizovani kriminalitet se ispoljava u različitim formama i u različitom obimu i intenzitetu u mnogim oblastima privredne, vanprivredne i druge društvene delatnosti. Delatnosti organizovanog kriminala se razlikuju od zemlje do zemlje, pri čemu razlike postoje naročito između SAD i Evrope. Sekretarijat UN, u pripremi dokumentacije za Peti kongres UN, po pitanju prevencije kriminala i tretmana prestupnika u Ženevi 1975. godine, identifikovao je 18 kategorija transnacionalnog kriminala i to: pranje novca, nelegalna trgovina narkoticima, korupcija i mito javnih zvaničnika, infiltracija u legalne poslove, izazivanje lažnog bankrota, prevare u vezi sa osiguranjem, kompjuterski kriminal, krađa intelektualne svojine, nelegalna trgovina oružjem, terorističke aktivnosti, otmica aviona, morska piraterija, otmice na zemlji, trgovina belim robljem, trgovina ljudskim organima, krađa umetničkih dela i kulturnih dobara, ekološki kriminal i drugi prekršaji učinjeni od grupa organizovanog kriminala. Američka predsednička komisija za primenu zakona i administraciju pravosuđa iz 1968. godine smatra da se delatnosti organizovanog kriminaliteta mogu podeliti na: ilegalne, tj. zadovoljavanje potreba (kockanje, lihvarenje, narkotici i druga dobra i usluge) i aktivnosti u oblasti privrednog poslovanja i zapošljavanja (infiltriranje u legitimni biznis i reketiranje).

the-godfather-1

 

 

Kao i većina savremenih država Srbija se suočava s terorizmom, zaštitom životne sredine, nedostatkom održivih energetskih izvora i nizom drugih izazova među kojima je i organizovani kriminal. Borba s ovim globalnim pretnjama u Srbiji je dodatno otežana problemima tranzicije, suočavanja s prošlošću, široko rasprostranjenom korupcijom, ali i nedovoljno razvijenim demokratskim institucijama i vladavinom prava. Borba protiv organizovanog kriminala poverena je institucijama koje su formirane u skoroj prošlosti i čiji je rad, od osnivanja bio u senci političkih previranja, i pod stalnim pritiskom, sa jedne strane od političara na vlasti, a sa druge strane od tajkuna. Treba imati u vidu da su ove institucije su osamdesetih godina XX veka sistematski podrivane i degradirane, tako da je Srbija država u kojoj je postojao upliv organizovanog kriminala u sve sfere života od najviših državnih struktura, službi bezbednosti, preko sporta i medija, pa sve do univerziteta. U Srbiji je “sistemska korupcija” dovela do “zarobljavanja države” od strane političkih i ekonomskih elita, koje su u Srbiji često ili učestvovale u aktivnostima organizovanog kriminala ili su finansirane profitom stečenim ovim aktivnostima. Zarobljena država dovela je do površinske demokratizacije, koja ne dopire do vladavine prava i uspostavljanja institucionalnih granica. Ovakva praksa dovodi do sveopšte politizacije institucija čija manjkavost omogućava nesmetanu razmenu moći i novca. Vladajuće stranake, ali nekad i opozicione stranke, finansiraju vlasnici sumnjivog kapitala, što vodi korumpiranosti stranaka, a preko njih i parlamenta, vlade i ostalih ključnih institucija društva i države.

 

U poslednje vreme, uprkos stalnoj opstrukciji rada parlamenta, daleko je intenzivnija aktivnost zakonodavca u oblasti organizovanog kriminala (npr. Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Zakon o krivičnoj odgovornosti pravnih lica), ali se i dalje postavlja pitanje efikasnosti njihove primene. Još jednu prepreku u efikasnoj borbi protiv organizovanog kriminala predstavljaju nereformisane bezbednosne strukture Ministarstva unutrašnjih poslova i Službi bezbednosti. Imajući u vidu da su pripadnici policije i službi bezbednosti imaju bogatu istoriju učešća u aktivnostima organizovanih kriminalnih grupa, jasno je kako ovo predstavlja ozbiljnu pretnju efikasnom suprotstvaljanju organizovanom kriminalu u Srbiji. Očigledan je bio njihov uticaj na primer, na do sada okončane postupke protiv tzv. zemunskog klana , ali se takođe postavlja pitanje njihovog uticaja na istrage za krivična dela koja su i dalje ostala nerazjašnjena (na primer ubistvo Slavka Ćuruvije i Dade Vujasinović).

sopranos-623x432

 

PREDMET DUVANSKA MAFIJA

Organi za borbu protiv organizovanog kriminala procesuiraju tri organizovane kriminalne grupe koje se terete za ilegalnu trgovinu i šverc cigareta tokom devedesetih godina prošlog veka. Na čelu jedne grupe je bio Stanko Subotić Cane, vlasnik preduzeća „Mia“ za koje se sumnja da je vršilo šverc cigareta, koji se nalazi u bekstvu.

Druga je tzv. Badžina grupa koju je predvodio Siniša Stojčić, brat ubijenog Radovana Stojčića Badže, zamenika ministra unutrašnjih poslova u vreme vladavine Slobodana Miloševića i treća je grupa koju su vodili Marko Milošević, sin Slobodna Miloševića, Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića i Bojana Bajrušević, udovica ubijenog Vlade Kovačevića Trefa, biznismena iz vremena vladavine Slobodana Miloševića.

Prema pisanju medija, optužnicom nisu obuhvaćeni svi za koje je policija prikupila dokaze da su učestvovali u nelegalnoj trgovini cigaretama. Među licima koja se pominju kao navodni saučesnici u švercu cigareta su  Jovica Stanišić, Miroslav Mišković, Mirko Vučurević, Milorad Vučelić, Mladen Grujić, Petar Komljenović, Dušimir Zabunović.

 

 

ZEMUNSKI KLAN PREDMET – OTMICA

U Palati pravde, u kojoj se iz bezbednosnih razloga održavalo suđenje pripadnicima zemunskog klana koji se u ovom postupku terete za izvršenje tri otmice i krivično delo iznude, 29. maja 2008. godine sudsko veće Četvrtog opštinskog suda izreklo je prvostepenu presudu.

Za otmicu Dragoslava Vukovića, Milenka Aleksića i Miroslava Miškovića pripadnici zemunskog klana Aleksandar i Miloš Simović osuđeni su na osam godina zatvora, Vladimir Milisavljević zvani Budala, koji je još uvek u bekstvu, osuđen je na sedam godina. Zbog podstrekavanja na otmicu Nenad Opačić osuđen je na tri godine zatvora. Dok je zbog izvršenja krivičnog dela iznude Milan Jurišić osuđen na tri, a Nikola Bajić i Dušan Krsmanović na godinu i šest meseci zatvora.

Ovom presudom, pored izrečenih kazni zatvora, nalaže se i vraćanje protivpravno stečene imovinske koristi, pa su s toga osuđeni u obavezi da isplate više od 272 miliona dinara oštećenim licima, u roku od šest meseci.

PREDMET CARINSKA MAFIJA

Optužnica protiv pripadnika ove kriminalne grupe je podignuta još u maju 2007. godine i obuhvata 28 lica kojima se stavlja na teret korupcija na carini, primanje mita, zloupotreba službenog položaja i krijumčarenje. Kao organizator grupe označen je Velibor Lukić, koji je vršio funkciju šefa Odseka za suzbijanje krijumčarenja i koordinatora Uprave carina za područije južno od Beograda.

Sredinom marta 2008. godine Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje kojim se Specijalni sud u Beogradu oglašava delimično nadležnim da sudi desetorici optuženih za udruživanje u tzv. carinsku mafiju. Tom odlukom je uvažena žalba Specijalnog tužioca za organizovani kriminal i ukinuto rešenje Specijalnog suda kojim se taj sud oglasio funkcionalno nenadležnim za postupanje u predmetu protiv Faruka Kadrića iz Novog Pazara i još devet optuženih.

big-c

 

Izvori:

Ljubomir, Stajić,Основи система безбедности: са основама истраживања безбедносних појава, Pravni fakultet univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad,

Bošković, Milo, Krininološki leksikon, Matica Srpska i Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 1999.

Bošković Milo, Socijalna patologija, Pravni fakultet Novi Sad, 2002.

Bošković Mićo, Organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998.

Jelačić, M, Korupcija, Beograd,1996

Click to access Borba-protiv-organizovanog-kriminala-u-srbiji-zakonodavstvo-i-praksa-2008.pdf

Click to access Prvo.predavanje.pdf

http://www.acas.rs/

http://pescanik.net

un.org

http://www.nadlanu.com

https://sr.wikipedia.org

ipf.rs

Bitka za Alep

Crveni Krst je 2012. godine proglasio građanski rat u Siriji oružanim unutrasnjim  konfliktom,odnosno građanskim ratom, što je značilo punu primenu međunarodnog humanitarnog prava pod Ženevskom konvencijom.

Slobodna Sirijska Armija je 2012. upala u delove Alepa i tada počinje bitka za Alep.

Izbeglička kriza koja je počela 2010. godine eskalirala je tokom 2015. godine. Početkom 2010. godine kada je počela izbeglička kriza, u Evropi su na priliv onih koji beže iz ratom zahvaćenih područja gledali blagonaklono,međutim u zadnje vreme je odnos prema migrantima postao predmet žestokih sporova između pojedinih evropskih clanica. Da li „zaštita“ teritorije ili strah od muslimanske vere u isto vreme ugrožavaju i ljudska prava? Svakako da ugrožavaju. Svako postupanje sa ljudima koje izlazi iz okvira dozvoljenog ponašanja je direktan udar na ljudska prava.Da li se postavljanje bodljikave zice ili smeštaj ljudi u karantine bez hrane i vode moze nazvati zaštitom teritorije?

1

Međutim dok su nam svakodnevno stizale ovakve vesti iz sveta i Evrope,dok su ljudi sa jedne strane bili šokirani nehumanim postupcima koji ugrožavaju ljudska prava,a drugi podržavali politiku koja se vodila protiv izbeglica i sa strahom posmatrali one koji pristižu i u našu zemlju da li su se zapitali koliko izbora ljudi iz zemlje u kojoj besni rat imaju izbora? Dva. Da odu ili da ostanu.

Medjutim i ako izaberu da ostanu njihova deca će postati kao Omran, a ako odluče da odu iz svoje zemlje njihova deca će možda umreti tokom puta.

U decembru 2016. godine bitka za Alep ulazi u završnu fazu.

100.000 civila napustilo je Istočni Alep. Od toga kako je izjavio Ruski Centar za pomirenje 40.484 dece, dok je više od 5.100 civila vraćeno u zapadni deo oblasti koji su nedavno preuzele sirijske vladine snage.

Ex Oriente lux.

Ipak tokom šest godina rata  sa Istoka dolaze vesti o smrti hiljade ljudi,o svakodnevnom uništavanju mnogih gradova. Jedan od najznačajnijih vojnih uporišta u Siriji je i Alep.

2.jpg

 

Alep je bio najlepši grad u Siriji.

4

Viševekovna arhitektura,svakodnevni milionski saobraćaj,ogromne pijace na kojima se nekada svakodnevno moglo videti na hiljade ljudi i turista. Danas je nekadašnji izgled Alepa samo sećanje. LJudi koji su nekada Alep nazivali svojim domom danas je samo sećanje. Nekadašnji istorijski deo grada je u potpunosti uništen i neprepoznatljiv. Ulicama Alepa danas,šest godina kasnije nalaze se ruševine. Neprestano granitiranje Ruskih i Sirijskih snaga pretvorilo je grad u prašinu.

Prošle nedelje odigrala se jedna od najvećih bitaka za Alep. Bitka koja bi se mogla uporediti sa Drugim Svetskim Ratom.

 

Tokom prošle nedelje putem tvitera,instagrama i fejsbuka deljeno je više stotina slika. Poražavajuće scene onoga što je ostalo iza bitke za Alep i pitanja šta će ostati dok se rat ne završi.

 

Medjutim izvan interesa politike svetskih sila, terorističkih napada koji svakako povećavaju strah ljudi u Evropi i svetu ili dobrog ili lošeg mišljenja o izbeglicama širom Evrope koje je podeljeno i u našoj zemlji, izvan onoga sto nam predstavljaju društvene mreže ili televizija,izvan granica gde ne besni rat, gde ljudi razmišljaju o praznicima,a ne o tome da li će preživeti dan koji dolazi,gde ljudi slobodno šetaju ulicama, a ne ruševinama, idu u škole i posao ili  izvan svega toga nalazi se Alep i mnostvo drugih gradova u Siriji i drugim arapskim zemljama.

5.png

Teroristički napadi širom sveta svakako doprinose odbojnosti koja se oseća prema ovim ljudima. Zatvorska kazna za pokusaj terorističkog napada u svetu i našoj zemlji je od dve do pet godina. Međutim teroristički napadi širom sveta su gotovo uvek samoubilačkog karaktera tako da počinioci često i ne dočekaju zatvorsku kaznu.

I pored svake užasavajuće fotografije koja je pristigla iz sveta proteklih nedelju dana, čini se da svet i dalje drži zatvorene oči pred hororom koji se dogadjao u Alepu. Leševi, ranjeni ljudi na ulicama,napuštena deca koja putem tvitera salju poruke za pomoć.  „Miris krvi“ se može osetiti i videti na fotografijama.

7.jpg8.jpg

Koliko znamo o vršnjačkom nasilju?

Da bi razumeli pojam vršnjačkog nasilja, moramo ga prvo definisati. Vršnjačko nasilje je neželjeno agresivno ponašanje, najčešće među decom školskog uzrasta, koje se povezuje sa željom za dokazivanjem moći. Uključuje pretnje, širenje lažnih informacija, fizički ili verbalni napad, namerno isključivanje iz grupe…

Dolazimo do pitanja zašto se uopšte pojedina deca tako ponašaju. Šta ih podstakne na tako nešto? Odgovora je mnogo. Nisu svesni posledica svojih akcija, oponašaju primere koje su videli, žele da budu poput svojih idola čak. Nažalost, u najvećem broju slučajeva, kako su neka istraživanja pokazala, deca koja su nasilna najčešće i sama potiču iz porodica u kojima fizičko i verbalno nasilje nije strano, pa misle da je to jedini način na koji mogu doći do rešenja problema.

U nekom od sledećih postova, više ćemo se posvetiti analizi potrebe za nasiljem. Za sada, osvrnimo se na žrtve vršnjačkog nasilja. Ko su oni i zašto su neki od njih više podložni ovoj vrsti nasilja? To su uglavnom deca koja u mnogo čemu odskaču od drugih. Na primer, neka od njih su druge vere, drugačije se ponašaju, nižeg su ekonomskog statusa, slušaju drugačiju muziku ili se drugačije oblače.  Mnogi od njih imaju nisko samopouzdanje, pa samim tim i loše socijalne veštine, zbog kojih ne znaju kako da se odbrane valjano. Takođe, u ovu grupu spadaju i deca koja su, kao da vršnjačko nasilje nije dovoljno, i same žrtve porodičnog nasilja.

vrsnjacko-nasilje

Da bi ovaj tekst imao smisla i doprineo podizanju svesti o ovom problemu, ne možemo a da ne spomenemo par slučaja vršnjačkog nasilja koji su se dogodili samo u poslednjih par godina, što je poražavajuća činjenica za našu državu.

vrsnjacko-nasilje

 

Prisetimo se slučaja malene Gale Savić, učenice petog razreda OŠ „Ivan Goran Kovačić“ iz Subotice, koju su drugarice iz razreda peticijom htele da izbace iz odeljenja, samo jer boluje od neizlečive bolesti, koja, nažalost, ostavlja vidljive tragove na njenom telu. Prema rečima Galine majke, Đurđije Aksentijević, devojčice su jednom čak odbile da stanu pored nje, kada se ceo razred fotografisao. Nisu joj radile ružne stvari, nisu je gurale, ali su pokazivale konstantan pasivni otpor prema njoj. Što je možda najgore od svega, vršnjačkom nasilju je vetar u leđa dao i pokrajinski sekretar Mihalj Njilaš izjavom da nije video propust u radu škole i da su devojčice shvatile grešku. Do danas, jos uvek se niko ne smatra odgovornim za ovaj slučaj.

Međutim, slučaj koji je možda najviše potresao javnost u Srbiji, bio je slučaj Alekse Jankovića, četrnaestogodišnjeg dečaka iz Niša, za koga, nažalost, spasa nije bilo. Izvršio je samoubistvo skokom sa terase svog stana. Napori njegovih roditelja da spreče tragediju nisu urodili plodom. Žalili su se Školskoj upravi Niš, Prosvetnoj inspekciji, Ministarstvu prosvete, Grupi za suzbijanje maloletničke delinkvencije PU Niš. Čak je i škola unajmila jednog policajca, kojeg su plaćali roditelji. Ništa nije urodilo plodom. Osam meseci maltretiranja, ponižavanja, prebijanja i pretnji doveli su do tragičnog kraja. Nasilnici su školsku godinu završili sa odličnom ocenom iz vladanja, a Aleksa svoju ocenu nije dočekao. Na kraju se postavilo pitanje ko treba da odgovara za nemar i nesprečavanje vršnjačkog nasilja. Sudija Prekršajnog suda u Nišu, Tanja Bejatović Savić, osudila je Osnovnu školu “Sreten Mladenović Mika” i njenu bivšu direktorku, Suzanu Popović Ickovski ,na kazne od 500.000 i 50.000 dinara u “slučaju učenika Alekse Jankovića”. Prema navodima suda, prekršen je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i Zakon o prekršajima. Škola i direktorka su krivi jer od 20. novembra 2010. do 10. maja 2011. uopšte nisu ili nisu blagovremeno preuzeli bilo kakve ili odgovarajuće mere propisane Pravilnikom o protokolu postupanja u slučaju nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Škola je uložila žalbu na prethodnu presudu, ali je Apelacioni sud u Nišu odbacio kao neosnovanu. Apelacioni sud u Nišu doneo je presudu da škola OŠ „Sreten Mladenović Mika“ iz Niša mora da isplati skoro dva miliona dinara odštete Dragani i Bojanu Jankoviću  zbog pretrpljenog straha, duševnih bolova i povrede prava ličnosti usled propusta koji su doveli do smrti njihovog sina Alekse Jankovića.

Kakve su kazne za nasilnike?

Na društvenim mrežama pokrenula se peticija da se donese Aleksin zakon.
Prema rečima poslanika Narodne skupštine, tu se ne radi o inicijativi za promenu jednog zakona, nego o promeni mnogobrojnih.
Prema Aleksinom zakonu predviđene su kaznene mere za prosvetne radnike koji na vreme ne obrate pažnju na nasilje, pa čak i oduzimanje licence za rad, što je po nekima apsurdno.
Takođe, predviđeno je i suspendovanje nasilnika iz škole.

Sadašnji zakoni predviđaju novčane kazne za roditelje i prosvetne radnike.
Kazna roditeljima za vršnjačko nasilje koje sprovode njihova deca uključuje pojačani nadzor nad vršenjem roditeljskog prava Centra za socijalni rad.
Neki smatraju da nije dovoljno samo pooštriti zakone, već i raditi na edukaciji da se podigne svest o ovome problemu.

Koliko su pravične kazne za nasilnike?
Različita su mišljenja, ali definitivno treba neko rešenje da se nađe da se ovaj problem spreči.

Pročitajte  Pravilnik o protokolu u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje.

 

Na kraju, ostaje nam da se zapitamo kako i na koji način se može doprineti suzbijanju vršnjačkog nasilja. Svakako, ne može se jedan školski policajac izboriti sa školom punom dece, niti se može postaviti za svako dete po jedan policajac koji bi ga nadgledao. To je nešto na čemu moraju zajedno raditi nastavnici, pedagozi, psiholozi, roditelji i sama deca. Razgovorom, empatijom i željom da se stvari poprave. Nijedno dete na našoj planeti ne zaslužuje da bude izloženo nasilju, bilo da ga trpi, bilo da ga sprovodi (jer kako smo već negde gore napomenuli, i ono samo je verovatno izloženo nekom obliku nasilja kod kuće).

ti-si-faca

 

Izvori:

www.blic.rs

www.niskevesti.rs

www.balkans.aljazeera.net

www.unicef.rs

www.stopbullying.gov